Izvor: Politika, 27.Sep.2014, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad Ničeu i Pekiću istekne rok
Kakva će biti sudbina neprodatih dela u izdanju „Službenog glasnika”? Da li će, kako strahuju autori, nakon uklanjanja iz knjižara otići u staru hartiju
Neverovatna priča, više od nedelju dana, kruži po Srbiji i regionu: hiljade i hiljade (licitira se čak do, teoretski mogućih, trideset miliona primeraka) knjiga u izdanju „Službenog glasnika”, po tvrdnjama „insajdera” povlače se iz knjižara i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s lagera ove kuće i pakuju u kutije, najverovatnije radi reciklaže („seckanja”), onako kako je krajem prošle godine stotinama autora ove izdavačke kuće nagovešteno aneksima ugovora. U kojima im „Službeni glasnik”, galantno nudi da pre uklanjanja u nepovrat, preostale, neprodate primerke svojih dela otkupe po ceni – stare hartije!
Na spisku naslova za „povlačenje”, koje su objavili pojedini mediji i ugledni profesor književnih nauka Novica Milić na sajtu „Libreto”, pominju se i dela autora kao što su Niče („Ekce homo”), Šopenhauer („Svet kao volja i predstava”), Prust („Sodoma i Gomora”), Pekić („Sentimentalna povest Britanskog carstva”, „Pisma iz tuđine”), Van Gog („Pisma bratu”), Bokačo, Derida, Koča Popović, Sterija, Hristić, Šijan, te brojna publicistička dela, udžbenici, studije iz filozofije, teorije i sl. Među više od 199 naslova, kako tvrde mediji, odnosno 200.000 primeraka „knjiga predviđenih za giljotinu” kako tvrdi Milić, nalaze se i primerci njegove zbirke eseja o starogrčkoj filozofiji i književnosti, „Gozbe I”.„Nisam Odisej koji će tog Kiklopa moći da spreči, svlada ili zaobiđe”, zaključuje Milić. Paradoks je, kažu pisci, što je od autora knjiga traženo da se sami slože s uništenjem vlastitih knjiga.
Jedna od najbizarnijih epizoda u knjizi Alberta Mangela „Istorija čitanja” („Svetovi”, Novi Sad, 2005), jeste slučaj izvesnog Antonija Komstoka. Ovaj samoproklamovani cenzor, trgovac tekstilom iz Njujorka druge polovine 19. veka, uz pomoć policije plenio je čitave tiraže lascivnog štiva, hapsio njihove izdavače (neke čak nagnao na samoubistvo), tokom četiri decenije osudio dovoljno osoba da napune voz od „šezdeset vagona, svaki sa šezdeset putnika”, i uništio 160 tona opscene književnosti!
Koliko vagona i tona zaprema korpus necenzurisanih, ali suvišnih knjiga i autora „Službenog glasnika” i hoće li njihova sudbina biti bolja od „ekološke”, moralo bi da se razreši što pre.
U očekivanju da direktor „Službenog glasnika” Radoš Ljušić, tvorac nove politike kuće, razreši misteriju knjiga koje „nestaju”, a u izlozima ovog preduzeća, već se raskriljuju knjige „voditeljske”, mogli bismo se upitati, zašto se u akciju „spasavanja” ovih naslova, življe ne uključe kritička javnost, institucije, umetnička udruženja, biblioteke?
(Ove poslednje bi mogle da iskoriste priliku i mnoge vredne naslove otkupe po bagatelnoj ceni, ili dobiju na poklon, uz „oproštaj” PDV-a, na primer. Umesto da, kao tu skoro, u jednom vojvođanskom gradiću, na javnim nabavkama, kupuju i po dvadesetak kopija novog „ljubića” Suzane Mančić!)
Nedavno, kada je jedno kiosk-izdanje Bodlerove poezije izašlo bez potpisa autora prevoda, digla se „kuka i motika” – osamdeset i više akademika, književnika, profesora univerziteta i drugih uglednika oglasilo se braneći moralna i materijalna prava svog kolege, dr Leona Kojena... Zašto istim žarom ne bi branili autorsko dostojanstvo i knjige dr Novice Milića, Basare, Prusta, Ničea, i ostalih „suvišnih” autora, narušeno famoznim aneksom?
Ili da makar kreativno „osmisle” recikliranje ovog knjižnog blaga – recimo, da se od „dekonstruisanih” knjiga, naprave instalacije, papir-mašei, ili skulpture „iseckanih” autora i njima ukrasi budući „Beograd na vodi”, biblioteke, galerije, knjižare – naročito „Službenog glasnika”.
Isto tako, malo ko se, u poplavi teških epiteta kao što su „knjigožderstvo”, „kulturni genocid” i sl, upitao kako je „Službeni glasnik” dospeo u situaciju da ne zna šta će s tolikim silnim knjigama?
Naime, kada je pre nekoliko godina otpočeo produkcijski bum ove kuće privatni izdavači upozoravali su na neprimereni monopol državnog preduzeća da slobodno raspolaže i objavljuje izdanja novcem svih građana, u vreme dok izdavači nekomercijalne knjige jedva opstaju. U vreme ministra Bradića, inicirano je da se osnuje Centar za knjigu, nezavisna institucija koja bi se izdržavala i od malog dela zarade koju ostvaruju „Službeni glasnik” i „Zavod za udžbenike”, ali su posle njegove smene te priče zaboravljene. „Službeni glasnik” je i dalje kotrljao točak do paradoksalnog raskoraka – između neverovatne, za krizne prilike, hiperprodukcije, u kojoj su objavljena mnoga izuzetna izdanja i edicije – i preskromnih napora te kuće da njena izdanja stignu do čitalaca i kupaca.
I – tu smo gde smo. Zastrašeni i samom mogućnošću, da knjige antologijske vrednosti završe u projektu „kultura na otpadu”.
Ili je i to još jedna tužna priča srpske knjige u tranziciji. Nadajmo se, ne sa kobnim ishodom...
Ljušić: Nijedna knjiga nije uništena
Direktor „Službenog glasnika” Radoš Ljušić objašnjava da se ponaša isključivo po Zakonu o autorskim pravima, kada je reč o knjigama koje su povučene iz knjižara, zbog toga što im je rok za prodaju istekao, i da nijedno od tih izdanja nije uništeno. Takođe, dodao je da su svi napisi u listu „Danas” o tome da će povučene knjige biti prodate kao stara hartija – netačni.
Izdavač se odriče autora
Vule Žurić, pisac i predsednik Srpskog književnog društva: „U ovoj našoj Entropiji ’slučaj Glasnik’ jeste paradigmatični presedan, jer je jedna izdavačka kuća napismeno potvrdila kako se sa velikim ponosom ne odriče samo autora, urednika i svih ostalih koji učestvuju u nastajanju knjiga, već se odriče i samih knjiga! Namera da se inkriminisane knjige poklone utopljenim gradskim bibliotekama, pretpostavljam, iznuđena je reakcijom dela javnosti. Ko zna, možda će ove ’loše knjige’ biti povod za preispitivanje sadašnje izdavačke politike, a samim tim i promenom kadrovske politike čija žrtva, u ovom slučaju, nije smenjeni direktor, već celokupna srpska kultura.”
Miro Vuksanović, književnik: „Siguran sam da će oglašeni glavni urednik, direktor, enciklopedista, istoričar, stranački delatnik, profesor, itd. Ljušić, knjige pokloniti bibliotekama, školama i srodnim ustanovama. Osnovati od knjiga zadužbine u svojoj Metohiji, pomoći ono malo lektorata od srpskog jezika, što je u inostranstvu ostalo, obradovati udruženja zagraničnih Srba i njihove škole u Pešti i Temišvaru, i ni slučajno neće dopustiti da bilo koje izdanje ’Službenog glasnika’ bude uništeno.”
Radomir Andrić, predsednik Udruženja književnika Srbije, uz ogradu da zbog obaveza nije upoznat sa ovim slučajem: „Svakako knjige koje je štampao ’Službeni glasnik’ ne mogu da budu loše i samim tim ne treba da završe kao stara hartija.” M. V.
Vesna Roganović
objavljeno: 27.09.2014.
