Izvor: Blic, 01.Avg.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Insajder“ - tema za razmišljanje
U nedavnom serijalu „Insajdera", između ostalog je izneta teza da su grad i država oštećeni zbog toga što su prodavane firme na dobrim lokacijama u Beogradu, a zatim odobravana prenamena industrijskog u građevinsko zemljište, umesto da se industrijska postrojenja izmeste na drugo mesto, a potom zemljište „proda" (to jest iznajmi na 99 godina) na licitaciji.
Teza dobro funkcioniše na poređenju postignutih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << cena po aru zemljišta u jednom i u drugom postupku. Naravno, previše je uprošćena: kod privatizacije se ne kupuje samo eventualna mogućnost građenja, već se „kupuje" i višak zaposlenih kojima treba obezbediti socijalni program i dugovi preduzeća. Međutim, i kada bi se ti troškovi uzeli u obzir, vrlo je verovatno da bi postojala znatna razlika u plaćenoj ceni zemljišta.
Čak i kada ne bi bilo ništa u priči o vezama tajkuna, partija i organa vlasti postojao bi ozbiljan problem. Naime, većina pomenutih privatizacija firmi odigrala se u konkurentskom postupku (javni tender, javna aukcija), baš kao što su i licitacije na kojima je kroz povećanje ponuda postizana bolja cena. Zbog čega onda u postupcima privatizacije konkurencija među ponuđačima nije dovela do većih cena, to jest zašto za preduzeća smeštena u atraktivnim zonama Beograda nije bilo više zainteresovanih ili zašto se oni u tom postupku nisu nadmetali onoliko koliko bi to činili da je bila organizovana licitacija za zemljište?
Mogući odgovor, koji bi u najmanju ruku jasno ukazivao na loše gazdovanje javnim resursima, jeste postojanje neravnoteže u informacijama kod potencijalnih kupaca, npr. podatka da li će i u kojem trenutku biti odobrena prenamena zemljišta. Možemo lako zamisliti da nekom ozbiljnom stranom investitoru koji traži lokaciju za poslovni kompleks ne pada na pamet da ulazi u trku za kupovinu stare fabrike, dok igrači koji dobro plivaju u domaćim mutnim vodama bolje umeju da „pročitaju" ono što još nije ni napisano.
