Izvor: Politika, Beta, 16.Feb.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Ikea” – Srbija: nema uvreda, ali ima trgovanja
Kako su korišćeni mediji u višegodišnjim pregovorima švedskog proizvođača nameštaja i srpskih vlasti i kako su obe strane „tvrdile pazar” preko štampe. – Hrvatska i domaći tajkuni kao moneta za potkusurivanje u pregovorima o izgradnji šoping mola
„Ikea” dolazi u Srbiju" „Ikea” odustala od Srbije" Moćna „Ikea” traži posebne povlastice" Država neće nikome >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da daje olakšice" „Ikea” se seli u Hrvatsku" „Ikea” gradi u Srbiji trgovački centar i fabriku" Pregovori „Ikee” i vlade prekinuti" „Ikea” odustala od fabrike u Srbiji" Lično premijer preuzeo pregovore sa „Ikeom”"
Gotovo svakodnevno, od kada je 2007. godine tadašnji ministar privrede Predrag Bubalo započeo pregovore sa švedskom kompanijom „Ikea”, novinski stupci puni su ovakvih i sličnih naslova. Nijedna druga kompanija koja najavljuje dolazak u Srbiju nije kao „Ikea” postala neka vrsta parametra srpske tranzicije i merilo uspešnosti reformi kojima bi trebalo privući strane investitore. Malo je za sve ove godine bilo izrazito eksponiranih javnih protivnika jedne od najmarkantnijih kapitalističkih ikona, gotovo da nije bilo ni argumenata kojima bi se osporavao dolazak „Ikee” u Srbiju. Naprotiv, najava ulaganja ove švedske kompanije uglavnom je tumačena kao pozitivan signal i argument drugim investitorima da je Srbija najzad postala poželjna investiciona destinacija. U tom kontekstu „Ikea” se u javnom mnjenju etablirala kao „investitorski zec” i neko ko „probija led” a u poslovnim krugovima neko ko je zaštitni znak povoljnosti ulaganja i izdavač sertifikata da je dotična zemlja dobro mesto za investitore.
Iako nije dočekana odbojno i „na nož”, „Ikea” već četvrtu godinu nikako da „parkira” svoj tržni centar u okolini Beograda, niti da izgradi najavljivanu fabriku. Umesto toga, pregovori „se nastavljaju”, a u međuvremenu dve domaće firme („Simpo” i „Jasen Lukić”) kvalifikovale su se za snabdevače prodavnica „Ikee”.
Poznavaoci poslovne filozofije ove kompanije kažu da njeno ponašanje u Srbiji nije čudno i neobično. „Ikea” se oduvek tako ponaša kao investitor kad ulazi na novo tržište i javnost u Srbiji morala bi da prihvati njena propisana pravila igre. Od kada je 2007. saopštila svoju nameru da investira u Srbiju, „Ikea” polako i strpljivo gradi svoju investitorsku poziciju pridobijajući lokalno javno mnjenje za svoje ciljeve i lobirajući kod vlasti za svoje korporativne interese. Taj posao koji traje već četvrtu godinu pun je primera moderne komunikacije („pi-ara” ili „lobiranja”) kroz koju jedna velika svetska kompanija brani svoje interese i priprema za sebe investitorski i tržišni teren. Ni druga strana, država Srbija (oličena u vladi i beogradskim službama), ne ostaje dužna. Tako su mediji postali platforma za odmeravanje snaga jedne države i jedne velike svetske kompanije u kojem zaista retko ima niskih udaraca ali zato ima puno spinovanja i lobiranja. Što bi rekao ministar trgovine Slobodan Milosavljević – „nema uvreda, ali ima trgovanja”.
Tipičan primer je, recimo, vest da su „Vlada Srbije i ’Ikea’ prekinuli pregovore o izgradnji fabrike i četiri prodajna objekta ovog švedskog proizvođača nameštaja u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Čačku. Iako je posao u načelu bio dogovoren, ’Ikea’ u poslednjem predlogu ugovora nije želela da se čvrsto obaveže na izgradnju fabrike u Sremskoj Mitrovici, obrazlažući to svetskom ekonomskom krizom. Iz vlade su poručili da je ’Ikea’ dobrodošla u Srbiju, ali da pod novopredloženim uslovima ne može da računa na povlastice u vidu pogodbe bez tendera i niske cene zakupa zemljišta”.
„Pi-ar” aktivnosti, odnosno komunikacija partnera u javnosti, naročito je bila izražena u leto prošle godine, pred usvajanje novog zakona o planiranju i izgradnji, koji predviđa mogućnost besplatne dodele zemljišta za izgradnju, zbog čega su neki analitičari bili skloni zaključku da je taj zakon donet upravo da bi se „Ikea” odobrovoljila da dođe u Srbiju.
„Tvrđenje pazara” države Srbije i švedske kompanije, kao zainteresovanih strana, trajalo je u medijima čitavu prošlu godinu.
Započeto je u februaru kad je, očito iz „Ikee”, puštena informacija da ta kompanija pregovara sa Dankom Đunićem i Stankom Subotićem, čije su firme vlasnici zemljišta u okolini Beograda. „Ikea” je tada, navodno, tražila parcelu od 35 do 40 hektara uz autoput i u blizini aerodroma, a prodavci su (navodno) tražili dva miliona evra po hektaru (oko 80 miliona evra samo za zemljište) u šta nisu uračunate naknade i priključci na infrastrukturu.
Nedelju dana kasnije, predsednik i izvršni direktor „Ikea grupe” Anders Dahlvig izjavljuje da Srbija predstavlja strateško tržište za ekspanziju „Ikee” u okviru regiona jugoistočne Evrope. „Naš tim je angažovan na dijalogu sa Vladom Srbije i drugim zvaničnicima kako bismo ovakvu investiciju učinili ostvarivom”, rekao je Dahlvig u hrvatskoj opštini Rugvica, gde će „Ikea” graditi svoju prvu robnu kuću i tržni centar. Dahlvig je ukazao da njegova firma razmatra „i druge mogućnosti širom Srbije”.
Mesec dana kasnije, direktor „Ikee” za Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju Dragan Skalušević potvrđuje da je plan za Srbiju otvaranje robnih kuća, trgovačkih centara i povećanje proizvodnje kroz mrežu dobavljača. ali, da su u prvom planu robna kuća i trgovački centar koji će zaposliti oko 250 radnika i čija će izgradnja koštati 300 miliona evra.
U aprilu se najavljuje da bi „Ikea” mogla da gradi fabriku u Loznici, a u junu već pomenuti direktor Skalušević najavljuje da će ta kompanija sa postojećim dobavljačima povećati posao na 10–15 miliona evra, ali se žali da „’Ikea’ ne može da uveze nameštaj zato što svaki komad mora da se ispita u srpskim laboratorijama i da u većini zemalja u kojima posluje protok robe veoma je jednostavan, dok u Srbiji za uvoz jednog kamiona treba bar dve nedelje”. Skalušević zatim preko medija šalje upozorenje da je „nedavno u Zagrebu na sastanku s ministrom prometa potvrđeno zajedničko planiranje saobraćajnih rešenja oko objekta. Ukoliko tako nešto shvatimo u Srbiji, mislim da možemo mnogo više da uradimo. Očekujemo da u Hrvatskoj dobijemo urbanističke i građevinske dozvole krajem 2009. ili početkom 2010. godine, a da robnu kuću otvorimo u proleće 2011. godine”.
Mesec dana pred usvajanje zakona o planiranju i izgradnji, u štampi se (8. avgust 2009) pojavljuje vest da „velika i moćna ’Ikea’ traži i posebne uslove. Koliko god je moguće, kažu nadležni u vladi, to se i čini, ali, dodaju da niko nema pravo da besplatno da neki resurs a da zauzvrat ne dobijemo nešto u nekoj drugoj sferi”.
Krajem avgusta, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, na pitanje hoće li Srbija oterati „Ikeu”, odgovara: „Nijedna velika firma, pa ni ova švedska, neće dobiti zemljište u glavnom gradu po specijalnim uslovima, na koje ostali nemaju pravo”.
„Ikea” ne ostaje dužna. Njeni regionalni direktori upozoravaju da „’Ikea’ ne garantuje izgradnju fabrike u Srbiji i navode da su u Portugalu dogovorili otvaranje robnih kuća, šoping centara i fabrike, ali da su od vlade te zemlje dobili beneficije kao što je dugoročno snabdevanje drvnim materijalima i poreske olakšice”. Jedan od direktora Čedomir Janković dokazuje koliko je skupo investirati u Srbiji sledećim podatkom: „za objekat od 34.000 kvadrata u Sloveniji za komunalnu taksu plaća se 1,8 miliona evra, u Hrvatskoj 1,1, a u Srbiji 7,4 miliona evra. Promena namene placa u Sloveniji se ne plaća, a u Hrvatskoj i Srbiji to staje dva miliona”. Na tu računicu, Skalušević „dosoljava”:
– U Hrvatskoj potrebne dozvole mogu da se dobiju u roku od 45 dana, dok ista procedura u Srbiji traje 18 meseci.
Miša Brkić
Sutra: Ikea – Srbija: niko nije izgubio
[objavljeno: 17/02/2010]
