Izvor: Politika, 14.Sep.2015, 08:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rone i na dubini većoj od sto metara
Od 22 zadatka, koliko su ronioci Žandarmerije imali u julu, zabeleženo je čak 18 utapanja. – Ni zimi nema odmora
Džipovi „lendrover defender” spremni su za pokret. U njima je potrebna oprema: ronilačka odela, regulatori, boce, lampe, kamere, užad, bove, tegovi... Ekipa ronilaca Žandarmerije spremna je da krene u potragu za telom utopljenika. Ova slika, nažalost, ponavljala se bar nekoliko puta nedeljno poslednjih meseci: godina 2015. ostaće upamćena po najdrastičnijem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << broju utapanja ljudi u rekama i jezerima u Srbiji u poslednje 23 godine.
– Od početka godine ronioci su imali 42 akcije, a samo u julu, od 22 zadatka koja smo obavili, zabeleženo je čak 18 utapanja, što se nikada do sada nije dogodilo – kaže za „Politiku” Aleksandar Kikoš, komandir Ronilačke jedinice Žandarmerije.
Što tačnija i sigurnija informacija da se neko zaista utopio, odnosno da postoji očevidac događaja – presudna je za traganje u jezeru. Odustaje se, kaže Kikoš, samo onda kada ronioci znaju da su uradili sve što su mogli. Tada se i posumnja da li se neko zaista utopio. Naš sagovornik navodi da je bilo slučajeva „lažnih” utapanja: kada neko zbog novčanog duga inscenira samoubistvo.
O jednom od poslednjih zahtevnijih slučajeva potrage, u jezeru Zaovine, naš sagovornik nije želeo detaljnije da govori, navodeći da je istraga još u toku. Nebojša I. (33), član jednog beogradskog ronilačkog kluba, nestao je krajem avgusta u dubinama jezera Zaovine na Tari, roneći sa još dva prijatelja. Kikoš samo navodi da je ovo bio jedan od tehnički najzahtevnijih zadataka.
„Robot koji je korišćen pomogao je da se telo izvuče na površinu. Bio je opremljen kamerom i svetlom, pa smo tako na laptopu videli šta se dešava i usmeravali potragu”, objašnjava naš sagovornik.
Prilikom ovakvih zarona, a zaranjali su, kaže Kikoš, i do 102 metra, ronioci umesto vazduha koriste posebno pripremljene mešavine, u kojima su azot, helijum i kiseonik u određenim procentima, u zavisnosti od dubine na koju se ide, koliko se u njoj ostaje i kakva je dekompresija, odnosno izlazak na površinu. Tada jedan ronilac nosi četiri boce. Za temperaturu vode, koja je niža od 18 stepeni Celzijusovih, umesto običnih, mokrih, koriste se suva odela, koja ne propuštaju vodu.
Pristup zadatku, međutim, kao i sam način potrage, potpuno su drugačiji kad je reč o rekama.
„Ronilac ulazi u vodu i spušta se na dno na onom mestu gde je utopljenik poslednji put viđen na površini. Ukoliko tada ne nađe telo, najčešće nema smisla da se potraga nastavlja, jer je ono završilo mnogo dalje nizvodno. Nigde u svetu ne postoji oprema za pretragu toliko velikih površina”, tvrdi Kikoš.
Ronjenje u rekama otežano je i zbog vidljivosti, koja je ograničena na svega 20 do 30 centimetara, pa ronioci potragu rade na dodir. Na laičko pitanje zbog čega ne nose podvodne lampe, Kikoš odgovara: „Ako ste vozač, znate šta se dešava kada na automobilu upalite duga svetla u gustoj magli. Ništa. Tako je i u reci. Čestice mulja koje prave nevidljivost odbijaju se ka nama dok ronimo i korišćenje svetla nema smisla”.
Otežani uslovi usled nedovoljne vidljivosti razlog su što u potragu uvek ide jedan ronilac. To je, navodi Kikoš, jedna od karakteristika profesionalnog ronjenja u odnosu na rekreativno, koje podrazumeva dva ronioca u paru.
Zaron, odnosno odlazak na zadatak, uvek je dobrovoljan. Svakodnevno je, prilikom dolaska na posao, obavezan lekarski pregled. Od trenutka dojave da su ronioci potrebni za određeni zadatak ekipa je spremna za oko pola sata, najviše 45 minuta.
„Tokom akcije sve je podređeno bezbednosti ronilaca i temeljnosti pretrage. Na jednog ronioca u vodi paze najmanje tri čoveka na površini. U akciju ide petočlani tim – nautičar koji ekipu dovozi do mesta zarona i četiri ronioca, od kojih jedan rukovodi, drugi asistira, treći zaranja a četvrti je spreman za vađenje ovog koji zaranja. Već 23 godine, koliko sam u jedinici, nije se desilo da naš čovek nastrada. Nije bitno što pre završiti zadatak, već ga uraditi što tačnije i detaljnije”, smatra naš sagovornik, čija jedinica broji 24 ronioca.
Ova jedina specijalizovana jedinica nadležna i osposobljena za potrage pod vodom, koja pokriva teritoriju čitave Srbije, obavljala je ove godine i druge akcije – vađenje vozila i odbačenog oružja iz vode.
Na konstataciju da će sada „da odahnu”, budući da se leto završava i da će imati manje posla, Kikoš kaže da ronioci Žandarmerije rone svaki dan, čak i tokom zime. Kada nema akcija rade se vežbe u bazenu, a jedna od specijalnosti ronilaca Žandarmerije je zaron ispod zaleđene vode.
Oblače opremu tešku i do 50 kilograma
Pored osnovne, ronioci Žandarmerije imaju i specijalističku opremu, u zavisnosti od zadatka. U svakom slučaju, na sebe obuku dodatnih od 40 do 50 kilograma opreme. Za ronjenje u kontaminiranim sredinama, kao što je bio slučaj tokom poplava u Obrenovcu, oblače specijalno antihazardno odelo i nose metalnu kacigu tešku oko devet kilograma, u koju se vazduh direktno upumpava pomoću posebne opreme. Ako je reč o upadu i hapšenju na brodu, pored standardne opreme ronioci najčešće nose „kratke cevi” – pištolj ili hekler, koji ih ne sprečavaju da se kreću po uskim brodskim hodnicima.
Najteže kad se utapaju deca
Dolazak u Ronilačku jedinicu Žandarmerije je dobrovoljan, a kandidat mora prethodno da završi osnovnu obuku u Žandarmeriji. Kurs u ronilačkoj jedinici traje najmanje šest meseci i, osim osnovne teorijske obuke, potpuno je drugačiji u odnosu na rekreativno ronjenje.
„Niko do sada nije odbijen, ali se dešavalo da posle određenog broja zarona ronioci jednostavno ne mogu više da izdrže stres i kažu – šefe, ja ne mogu više. To se poštuje”, tvrdi Aleksandar Kikoš i dodaje da su najstresnije situacije vađenja tela utopljene dece.
.jpg)
