Izvor: Blic, 06.Sep.2014, 18:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksandar Denić: Ovde opstaju samo najjači
Ono što je Holivud za film, to je Nemačka za pozorište, ovde samo najjači opstaju, kaže za „Blic“ Aleksandar Denić.
Denić je upravo proglašen za scenografa godine u Nemačkoj, u godišnjoj anketi stručnog pozorišnog časopisa „Teatar hojte“, u kojoj su učestvovala 44 pozorišna kritičara iz Nemačke, Austrije i Švajcarske.
- Pokušavam da se ne obazirem na nagrade, ali ne mogu da ne izrazim zadovoljstvo pozicijom golgetera u Bundesligi kulture ove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sezone. Naravno, uz veliku zahvalnost kapitenu našeg tima Franku Kastorfu što mi dodaje dobre lopte i s punim poverenjem daje odrešene ruke i potpunu slobodu u scenografiji. Prethodne dve sezone bio sam u najužem izboru i, evo, u trećoj sezoni dobio sam nagradu - kaže Denić.
Priznanje stiže za rad na predstavi „Putovanje na kraj noći“ u režiji Franka Kastorfa u minhenskom Rezidenc teatru.
- „Putovanje“ je veliki roman Luja Ferdinanda Selina i jako je kompleksan, međutim, ja sam ga smestio na jedan prostor. U Kongo, zemlju krvavih dijamanata, egzekucije Patrisa Lumumbe, istorijskog boks-meča između Džordža Formena i Muhameda Alija, reklamnog prostora „Doktora bez granica“, vrhunskog poligona humanitarnog intervencionizma. Na ulaz u to dvorište političke pornografije postavio sam kapiju kao na ulazu u logor Aušvic, zamenivši „Arbeit macht frei“ (Rad oslobađa) sa „Liberte, egalite, fraternite“ (Sloboda, jednakost, bratstvo)...
Kako je došlo do saradnje s Kastorfom i kako se stvaralački prepoznaju i realizuju reditelj i scenograf?
- Nas povezuje postsocijalistički pogled na svet. Kastorf je odrastao i stekao obrazovanje u Istočnoj Nemačkoj. Razlike u obrazovanju, kulturi, sportu... u tom periodu u svim socijalističkim zemljama bile su neznatne. U procesu rada tražimo zadovoljstvo i zabavu. Pogled iz naše perspektive ima političku notu i opor stav prema ekonomsko-propagandnom neoliberalizmu. Ja pravim svetove i dajem impuls, u kojima Frank potom razvija svoju rediteljsku maštu.
Da li je u planu zajednički rad i na novoj predstavi?
Da, "Baal" Bertolda Brehta u Rezidenc teatru u Minhenu.
Da li je u planu „povratak“ filmu i domaćoj sceni?
Ja nisam nigde ni odlazio, protekle pozorišne sezone radio sam sa Tanjom Mandić Rigonat "Naše" sinove u Narodnom Pozorištu, sa Darjanom Mihailovićem "Hajduke" u "Dadovu", sa Jugom Radivojevićem "Anu Karenjinu" u "Madlenijanumu". A kad je film u pitanju, tu je "Travelator" Dušana Milića koji trenutno ima uspešnu svetsku premijeru u Montrealu. Tačno je da po pitanju domaćeg filma moj telefon ređe zvoni, ali to nije pitanje za mene.
Vaša izložba u budimpeštanskom muzeju „Ludvig“ nosila je naziv "Istinite laži". Šta su danas iluzije, a šta istine i laži u poslu kojim se bavite?
Pokušavam da strukturom svojih scenografija izbrišem granicu između istine i laži, da onemogućim publiku u odluci da li je u pitanju iluzija ili realnost. A laži? Laži uglavnom borave u domenu estradno-političkog života.
Koje su sličnosti i razlike između domaće i evropske scenografije?
- Evropski teatar funkcioniše po principu industrije. Dobri idu dalje, loši otpadaju. Kod nas nema nikakve industrije. Srpsko pozorište je u teškom anksioznom stanju. Nasleđena situacija, kao i svi skandali u vezi s pozorištem, direktna su posledica prevelikog upliva politike i dnevnopolitičke stranačke borbe u mehanizam funkcionisanja pozorišta. Pozorišni radnici su taoci te borbe i imaju privid da će ih priklanjanje bilo kojoj od političkih opcija staviti u bolju situaciju. U evropskom teatru tehnologija uzima primat, čime se prikriva nedostatak inventivnosti, dok to sa druge strane daje besprekoran kvalitet dekora, bez obzira na umetnički domet. Kod nas je druga priča. Vizuelna dimenzija srpskog teatra je jadna. Umetnički kukavičluk i mentalna lenjost pravdaju se materijalnim neprilikama i to je odavno usvojeni obrazac ponašanja u kulturnim krugovima u Srbiji. Polje delovanja se suzilo. Tome uveliko doprinose i umetnici koji, isključivo iz finansijskih razloga, rade više poslova na jednoj predstavi, pretpostavljajući da vladaju i veštinama scenografije, kostima, muzike... - kaže Denić.
Kakvo je vaše mišljenje o nemačkom pozorištu?
- Ono što je Holivud filmu, to je Nemačka pozorištu. Naravno, u svim kategorijama: od teške estrade, mejnstrima, građansko-malograđanskog, alternativnog, eksperimentalnog, umetničkog, političkog, angažovanog... Godišnju produkciju čini oko 2.000 premijera. Taj mehanizam ne dozvoljava da ga bilo ko zaustavi, opstaju samo najsposobniji.
