Izvor: Politika, 29.Nov.2014, 10:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zarđala kašika nad regionom
Nema potrebe da Evropski parlament upozorava da Šešelj Srbiju može da „skrene s puta u Evropu”. Ne može
Do koje mere će radikalski vojvoda uzdrmati Srbiju i pripretiti autoritetu svog nekada omiljenog junoše, pitanje je koje je kružilo ovdašnjim političkim etrom čim je najavljeno da Haški tribunal ekspeduje Vojislava Šešelja za Beograd.
Posle 12 godina od njegove dobrovoljne predaje i gotovo tri nedelje od privremenog puštanja na slobodu, pokazalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se da je „efekat Šešelj” gotovo efemeran na političkoj sceni Srbije, ali je zato dobio na snazi po regionu. Uprkos činjenici da Srbiju niko nije pitao kada Šešelj treba da bude pušten iz Haga.
Od Hrvatske do Bosne i Hercegovine političari puštanje lidera radikala koriste da Srbiju upozore da je slaba tačka latentnog balkanskog nacionalizma i da bi pojedinac Šešelj svojim zapaljivim izjavama mogao da destabilizuje region.
Složiću se da je količina nacionalizma po srpskoj glavi stanovnika mnogo veća nego što bi razuman čovek očekivao posle dve decenije od ratova, ali mislim da je Šešeljeva radioaktivnost u susedstvu precenjena. Tim više jer se i region nije oslobodio nacionalizma čiju bi realnu snagu videli da nema pritisaka Evropske unije za „normalizacije” i „pomirenja”.
Šešelj je Vladimir Žirinovski srpskog političkog folklora, radikal koji je pokazao koliko je opasan dok je imao vlast, ali on je danas na marginama srpske politike i nema nikakve šanse da vrati moć koju je nekada imao. Njegova kokarda je na putu za arhiv crnih dosijea srpske politike.
Nema potrebe da Evropski parlament upozorava da Šešelj Srbiju može da „skrene s puta u Evropu”. Ne može.
Zašto je onda tolika pažnja posvećena provokativnom povratku četničkog vojvode? Da li da se pokaže da je Srbija najveće žarište nacionalizma, hegemon opasniji od drugih regionalnih nacionalizama? Da se Srbija kao kandidat za EU diskredituje?
Ima u tome udela i domaće javnosti, koja ogorčena dugogodišnjim Šešeljevim tamničenjem i nesumnjivom brukom Suda u Hagu kao da zaboravlja koje je ideje vojvoda propovedao, koliko je doprineo guranju Srbije u pogubni nacionalizam od koga se i danas leči.
Razumem da povodom Šešelja postoje svi razlozi da se u Savetu bezbednosti UN razgovara o odlukama Haškog tribunala. Ali, ogromno insistiranje da se srpske vlasti ograde od Šešeljevih izjava deluje problematično. Sadašnji lideri Srbije su se najodlučnije „ogradili” od lidera radikala 2008. kada su mu okrenuli leđa.
Slažem se da su to mogli da učine ponovo, pa Parlament u Strazburu ne bi usvojio rezoluciju u kojoj se izražava „zabrinutost zbog odsustva primerenog političkog reagovanja i legalnog odgovora srpskih vlasti na Šešeljevo ponašanje koje podriva verovanje žrtava u sudski postupak”.
Zagreb je ostvario deo cilja, jer će se srpskom predsedniku i premijeru zameriti nespremnost na jasnu ogradu od bivšeg mentora, što će doprineti spekulacijama u stilu vuk dlaku menja, ali ćud nikako.
Šešelj, uveren sam, sve takav kakav jeste, ne zaslužuje da ga Sabor Hrvatske „odlikuje” donošenjem deklaracije kojom se osuđuje njegovo puštanje na privremenu slobodu i od Haškog tribunala traži poništavanje te odluke.
Biće pre da se Šešelj koristi kao dobrodošao povod za domaću upotrebu – hrvatsku – koja pod vladom socijaldemokrata koketuje sa sve agresivnijim nacionalizmom HDZ-a. Zašto, sem zarad domaće politike, predsednički kandidat HDZ-a Kolinda Grabar Kitarović kaže da bi Hrvatska svog ambasadora u Beogradu trebalo da pozove na konsultacije kada Šešelja nije pustila Srbija, već Haški tribunal?
Ne volim poigravanja s nacionalizmom „preko plota” i zaista ne vidim da je situacija toliko dramatična da predsednik Ivo Josipović mora da ide do Saveta bezbednosti UN i da piše predsedniku Haškog tribunala kako bi ga upozorio na moguće jačanje Šešeljevih političkih aktivnosti i na opasnost da njegov govor mržnje ponovo dobije pobornike koji prete da teško naruše mir i stabilnost u jugoistočnoj Evropi.
Za razliku od nekih haških optuženika koji su u Zagrebu ili Prištini dobili ovacije na aerodromu, Šešelj u Beogradu nije dočekan kao nacionalni heroj. Umesto spektakularnog dočeka „nepokorenog i nesalomljivog patriote”, kako je usamljeno izvestila ruska državna televizija, Šešelj je na mitingu u Beogradu okupio manje ljudi nego Marko Perković Tompson na prosečnom koncertu. Zar bi Beograd trebalo da se obraća UN zbog njegovih ustaških pesama? Zar u susedstvu ne uviđaju opasne posledice igre na „Šešeljevu kartu”. Prekomerna i bespotrebna reagovanja na Šešeljeve vitriolske izjave doprinose da on bude najzadovoljniji. Kvari odnose po regionu.
Dovodi Beograd u poziciju da se pita da li Hrvatska priprema klipove u točkove srpske vožnje ka EU? Ljuti Zagreb kada šef srpske diplomatije, uskačući u nametnutu polemiku, kaže: „Kad Hrvatska bude mogla da bez velikih snaga policije sačuva deset ćiriličnih tabli onda može da drži lekcije Srbiji.” Uvlači u igru i crnogorskog premijera tvrdnjom da je Milo Đukanović finansirao dolazak na vlast srpskih naprednjaka.
Naravno da je više nego provokacija kada Šešelj na godišnjicu pada Vukovara čestita srpskim četnicima „oslobađanje” tog grada. Jasno je da Šešelj pokušava da „truje čitav region”, kako kaže Bakir Izetbegović. Uspeo je da otruje navijače sarajevskog „Željezničara” koji su na utakmici protiv „Čelika” pevali: „Prva mi je, prva mi je i poslednja želja, da zakoljem, da zakoljem, vojvodu Šešelja.”
Da li je zvaničnom Zagrebu zaista neophodno da zvanični Beograd danas ponovo javno potvrdi da nema pretenzije na „Šešeljevu liniju” Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica?
Da li je krunski dokaz proevropskog kursa Srbije i želje za jačanjem saradnje u regionu zvanična izjava portparola vlade u kojoj bi rekao da vlada nema ništa sa porukama građanina Šešelja? Ili je veći dokaz aktuelna zvanična politika koja vojvodu uverljivo demantuje?
Što ne znači da bi Šešelja trebalo sasvim potceniti. Ima prvoborac srpskog šovinizma još svoju upotrebnu vrednost. Ali ne kao strašilo koje će oživeti sve sa zarđalom kašikom, već kao primer koji treba pamtiti. Ne ponovio se.
Boško Jakšić
objavljeno: 29.11.2014.
Pogledaj vesti o: Hag
.jpg)
