Izvor: Politika, 12.Nov.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne bih se protivila ni smrtnoj kazni
U zatvoru sam se suočila sa monstruoznim zločinima učinjenim u ime Srba. Do tada to nisam znala i odgovorna sam zato što to nisam znala. – Patrijarh Pavle mi je rekao: „I u toj sudnici je Bog”
Stan Biljane Plavšić na Vračaru pun je svežeg cveća i ikona, niko ne bi rekao da je tolike godine bio prazan. Kod gospođe Plavšić otišla sam da sa njom ponovo napravim intervju kao što se to desilo kada sam je putujući u Hag, kao izveštač iz Haškog tribunala, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srela u avionu i sa njom napravila razgovor pred njeno priznanje krivice. U sedamdeset devetoj godini ona objašnjava svoje dileme, daje svoju verziju događaja koji su je učinili prvom i jedinom ženom osuđenom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, prvim najvišim funkcionerom koji je priznao svoju krivicu za te zločine, i potom najstarijom osuđenicom u celoj Švedskoj.
Odležala je kaznu u Hinsenbergu najvećem zatvoru za žene u Evropi, odakle je odlukom švedske vlade i Haškog tribunala puštena kao i mnogi drugi zatvorenici u Evropskoj uniji posle dve trećine izdržane kazne. Kaže da je danas ne progone ni scene iz zatvora Hinsenberg ni strahote iz proteklih ratova. Pod danonoćnim okom čuvara iz MUP-a Srbije ona provodi svoje dane čitajući i pišući, viđa se sa bratom, snajom i prijateljima, odlazi u crkvu"
Zašto ste priznala krivicu?
Kada sam dobrovoljno otišla u Hag dobila sam uz optužnicu hiljade stranica dokumenata. Sve su to bili nepobitni dokazi o zločinima koje je srpska strana počinila. Ubistva, mučenja, logori. Za mene je to bilo tragično otkriće, da su Srbi počinili zločine. Do tada, verovali ili ne, to nisam znala.
Shvatila sam da moram da kažem istinu i da sam odgovorna i zato što to nisam znala.
U pauzi, od godinu i po dana, kada sam puštena na provizornu slobodu, što mi kasnije nije bilo uračunato u kaznu, nekoliko puta sam se sastala sa njegovom svetošću patrijarhom Pavlom. Dolazio je kod mene i dva dana pred moj odlazak i priznanje. Ja mu kažem: „Nije meni teško reći istinu, ali pred kim ja to govorim. Jesu li ti ljudi zaslužili tu istinu”. On mi kaže: „I u toj sudnici je Bog”. Za mene je taj problem bio rešen.
I dan-danas tvrdim da sam na poziciji člana predsedništva Republike Srpske (moja optužnica obuhvata period samo do kraja 1992) bila zadužena za humanitarne poslove i da nisam dobijala službene informacije, nisam uopšte znala šta se na terenu dešava. Samo sam znala koja su sela gladna, odakle izbeglice dolaze"
Zašto ste onda krivi?
Nisam znala za ubistva i kriva sam što sam zauzimala takvu poziciju, a nisam znala šta se dešava. Prema tome, potpuno se slažem sa sudom kad kaže „Znali ste, ili ste morali da znate, pa šta ste učinili”. Nisam znala, ali sam morala da znam. Bila sam neodgovorna prema samoj sebi.
Bili ste, kako ste rekli u priznanju krivice, „zaslepljeni strahom da se sudbina Srba ne ponovi”?
Izabrana sam na izborima kao i profesor Koljević. Kada je rat počeo, ljudi koji nisu izabrani uzeli su stvar u svoje ruke. I onda, znate ono, pa rat, pa biznis, pa to nije za žensko. Tako sam to sebi objašnjavala i nisam insistirala da mi ostali članovi predsedništva prosleđuju izveštaje sa terena. A oni ih nisu nudili na uvid. Narod ne može da bude kriv za politiku svog rukovodstva i nije u interesu srpskog naroda da se istina o zločinima sakriva.
Još jedan ključni razlog uticao je na vas da priznate krivicu, očekivali ste da to isto učine i ostali optuženi na nekada najvišim funkcijama?
Mislila sam da će i drugi kao ja izaći i stati na crtu. Da će da kažu ono što sam ja rekla, da srpski narod nije kriv za zlodela. Ja preuzimam odgovornost na sebe. Mislila sam ako ja to uradim, pa gde su ti muški onoliki, po dva metra, pa da stanu uz mene i završimo to onako kako se Nirnberški proces završio za nekoliko meseci. Očekivala sam da ću svojim postupkom izazvati one ključne ljude koji su bili iznad mene. Da dođu tamo i da kažu: „Dosta sa sankcijama, dosta sa optuživanjem srpskog naroda, krivica je individualna”. Ali videla sam nema govora, svi su se ko miševi, onolike ljudine, u rupe sakrili.
Rekli ste istinu koju ste saznali tek u Sheveningenu kad su vam kao optuženoj predočili hrpe dokaza?
Da, a kada bi bile takve iste kutije dokumenata o onome šta su drugi narodi Srbima radili, pa da postoji smrtna kazna, ja bih rađe otišla pod tu kaznu. Jer tada bi se moglo i govoriti o pomirenju i pravdi. Ovako u Haškom tribunalu ima pravne procedure na pretek, ali pravde nema.
Da li danas mislite da priznanje krivice, ovako kako ste je vi obrazložili doprinosi pomirenju među narodima?
Svedok iz Južne Afrike, koji je aktivno učestvovao u procesu otkrivanja istine u Južnoj Africi, bio je pun nade da će i moje suđenje biti putokaz ka pomirenju. To su bili ciljevi Haškog suda koji su, mislim, danas zaboravljeni. Nemam ništa protiv toga. Iza 1941. godine često sam pomišljala da bi neki sud, na kome bi se zločini raščlanili i obelodanili, zaustavio takav sled istorije. Ali tada je takva mogućnost bivala odbacivana. Tada je bilo „bratstvo i jedinstvo”. Ne smeš da kažeš da ti je onaj ustaša ubio toliko članova porodice"
Zorana Šuvaković
(Sutra: Kazna za etničko čišćenje)
[objavljeno: 13/11/2009]
