Izvor: Politika, 15.Jul.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magija saksofona, romantika klavira, slatki soul...
North Sea Jazz Festival, 8–10. jul
Ekskluzivno iz Roterdama
Tu-tum-kukam, karu-kum-kukam... U noćnom vozu za Hag, dve devojke prigrlile ajpod i tiho oponašaju vokalizu Esperance Spalding i Grečen Parlato iz pesme „Inutil Paisagem“. Dva para očiju blistaju od radosti posle svakog pogođenog intervala egzotične brazilske harmonije. Sa preko 150 koncerata na 12 paralelnih scena u roterdamskom kongresnom centru Ahoy, North Sea Jazz Festival pruža >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedinstvenu priliku da tokom samo jednog vikenda čujete sve svoje džez heroje. Za mnoge ipak ovaj festival predstavlja odličnu skupu žurku kojom se treba pohvaliti sutradan na poslu – kako drugačije objasniti da su kafei i restorani Ahoy-a uvek puni?
Petak, 8. jul
Kao da su mene pitali čime da počnu! Poslednji album Esperance Spalding „Chamber Music Society“ najbolje me je grejao prošle zime, i evo mlade kontrabasistkinje u koncertnoj promociji ovog programa, sa ritmičarima, gudačima i simpatičnom Lealom Sajr u vokalnim duetima. Džez i savremena klasika ljube se u bojama Severne i Latinske Amerike. Onda putujemo u Skandinaviju. Norvežanin Terje Isungset okružen je tonama leda na sceni u funkciji instrumenata: ledofon, ledena truba i horna, ledeni bubnjevi i udaraljke, ledena gitara u ruka(vica)ma Holanđanina Brama Stadhoutersa, ledeni glas Mari Kvien Brunvol zaokružuje mistiku severa Evrope. Za to vreme, u najvećoj sali Nile je fešta: Pol Sajmon sa horom od deset hiljada fanova peva „Slip Slidin Away“. Jeste, ovo je džez festival, ali džezera ne bi bilo da brojna publika ne dolazi upravo zbog ovih „ne-džez izuzetaka“. Natali Kol je daleko od nekadašnje forme, pa ipak je lepo uživo čuti „Unforgetable“.
Vreme je opet za pravi džez: sastav US Five Džoa Lovana prži post bap u sali Hudson. U tonovima njegovog tenor saksofona prepoznajemo bezgraničnu ljubav prema Parkeru i Rolinsu, čitajući njihovo nasleđe jezikom ovog vremena. Izlazeći na vazduh, sačekao me je pravi letnji pljusak, tipičan za Holandiju. Sa scene Nile-a prkosi mu Bi Bi King, izvodeći „You Are My Sunshine“. Biram mesto pod nadstrešnicom šampanj-bara gledajući Kralja bluza na video-bimu. Program u malenoj sali Yenisei najavljen je u katalogu kao „new free bop“. Novi žanr? Ili samo još jedan pokušaj besmislenog svrstavanja muzike u određenu fioku? Saksofonista Toni Malabi i trubač Lajam Sileri oblikuju današnji zvuk Njujorka, u kom je sadržano poštovanje prema različitim (oprečnim?) pravcima istorije džeza. U finalu ovog programa, ekipa iz sastava Mostly Other People Do The Killing će obeležiti pet decenija od čuvenog koncerta Erika Dolfija u klubu Five Spot, kao jednog od najblistavijih mostova velikog džez prevrata. U prolazu svraćam na nastup Mišela Portala, kako bi pozdravio Bojana Zulfikarpašića, i čuo trubača Ambroza Akinmura, ovogodišnjeg laureata brojnih anketa u kategoriji „zvezda u usponu“. Ukus neformalnog džemovanja legendarnog saksofoniste Feroa Sandersa sa triom pijaniste Roberta Glaspera prija više od pržene ribe u bašti.
Subota, 9. jul
Zvezde Breda Meldaua i Džošue Redmana, odnosno Čarlsa Lojda i Džejsona Morana, zasenjuju ostalih pedesetak koncerata. Subota prolazi bez trke, uz neverovatno uživanje u muzici ovih umetnika. Dugogodišnje prijateljstvo Meldaua i Redmana izbija iz svakog takta njihove svirke. Romantični klavir i lepršavi saksofon donose njihovu novu muziku, kao i autentična čitanja džez prošlosti („Cheryl“– Čarli Parker) i rokenrol inspiracija („Dream Brother“– Džef Bakli). Pola sata kasnije se razleže veličanstvena melodija negro spiritual-a „Go Down Moses“. Saksofon Čarlsa Lojda poseduje magijsku moć: osećam žmarce po telu, suze i smeh su dva pola iste emocije kojom nas obuzima „Full Service Orchestra of Love“ (kako legendarni muzičar zove svoj aktuelni sastav). Usput će nam pijanista Džejson Moran pokloniti mali portret Telonijusa Monka, a basista Ruben Rodžers i bubnjar Erik Harland pokazati zašto ih prati epitet najbolje ritam sekcije u aktuelnom džezu. U jednom momentu, na podu sale vidim poznati lik Lojdove supruge, menadžerke i velike muze Doroti Dar. Pitam da li joj smeta društvo. Osećajući ljubav sa kojom Čarls svira znajući da je ona tu, imam potpuni doživljaj. Do sledećeg susreta sa njima, u mislima će ostati stihovi iz Bhagavadgite, Božje pesme iz Mahabharate, koje Lojd kazuje na muziku posvećenu čuvenom indijskom matematičaru Ramanudžanu.
Ostatak čine „kratke posete“. Nastup brazilskog kantautora Žoa Boska donosi upadljivo više džeza u poređenju sa drugim popularnim izvođačima iz ove zemlje. Kurt Eling je izveo manje Sinatrinih numera nego što bi se očekivalo od programa pod nazivom „Swings Sinatra“, uključujući čak i „Golden Lady“, Stivija Vondera. Umesto Džordža Mraza u kvartetu Ala Fostera pojavio se makedonski kontrabasista Martin Đakonovski. Od njega saznajem da je prethodno sa bosanskim bubnjarom Dejanom Terzićem pratio Džoa Lovana – što nigde nije bilo najavljeno u programu! Onda ponovo slušam zvuke Istoka, uz Indo-Pak Coalition saksofoniste Rudreša Mahantape, koji je dobio carte blanshe da na ovogodišnjem festivalu predstavi tri različita projekta. Stižem i na bis Arvea Henriksena, dobitnika nagrade koja nosi ime osnivača festivala Pola Aketa, za talente koji zaslužuju veću pažnju.
Nedelja, 10. jul
Jurcanje iz jedne sale u drugu, provlačenje kroz gužvu, želja da se čuje što više. Zanimljivi susreti džez velikana, kao specijalitet velikog festivala. Anuar Brahem (ud), Dejv Holand (kontrabas) i Džon Surmen (bas klarinet) evociraju uspomenu na davnu saradnju pod okriljem produkcije ECM. Poljski trubač Tomaš Stanko u pratnji kvarteta saksofoniste Krisa Potera demonstrira nadahnuće skorašnjim preseljenjem u Njujork. A Doktor Džon će na sceni ugostiti Trombon Šortija, koji je prethodnog dana rasturio auditorijum pod šatorom Congo. Herbi Henkok, Vejn Šorter i Markus Miler sviraju dva seta u posvetu Majlsu Dejvisu. Prvi, kome svedočim, čini potpuri temaiz raznih perioda Majlsove karijere („All Blues“, „Milestone“, „Footprints“, „Jean Pierre“, „Time After Time“), između kojih akteri preuzimaju upečatljive solo deonice. Majlsa korektno „glumi“ mladi Šin Džons, iz Milerovog stalnog sastava.
U ranoj fazi dana hranim mozak otkačenim avangardizmom kvinteta gitaristkinje Meri Halvorson. Kasnije ćemo se više puta sudarati – najpre na još luđem koncertu perkusioniste Tajšona Surija – koji je sadržao i tri minuta totalne tišine! – a zatim na veseloj žurci Toma Džonsa. „Delilah“ u novom aranžmanu zvuči kao pesma meksičkih marijača. Kratki obilazak nastupa Mejvis Stejpls ostavlja me u želji da joj sledeći put posvetim više vremena – svi se njišu u taktu „slatke soul muzike“. Među brojnim domaćim izvođačima biram nastup Codarts Big Band-a, uz gostovanje pevačice Lilijen Vijere i vesele perkusije mog domaćina, Slovenca Žige Šercera, te fascinantnu svirku saksofonistkinje Tineke Postma, u maniru njenog najvećeg uzora Vejna Šortera. Kraj dana donosi tešku dilemu: Branford Marsalis, ili njegov pulen iz diskografske kuće Miguel Zenon. Biram prvo Zenona – izvodi 45-minutnu svitu latinoameričkih pesama, koja polako uzrasta do apsolutnog liričnog klimaksa. U istom raspoloženju je i Marsalis: bis „St. Louis Blues“ mi i dalje odzvanja u ušima. Kuca ponoć. Mlađa publika pleše u elektroritmu DJ-a Flajing Lotusa, stariju biraju fanki gruv Butsija Kolinsa, uz nenajavljeno gostovanje Snupa Doga, zabava je i u restoranu uz hitove Majkla Džeksona. Uskoro će se svi sakupiti na Prinsu, do ranog jutra.
Vojislav Pantić
objavljeno: 16.07.2011.
