Izvor: Večernje novosti, 15.Apr.2018, 21:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

MOMČILO KRAJIŠNIK: Srpsku mogu da ponište samo Srbi

Nekadašnji predsednik Skupštine RS za “Novosti”: Plašim se da se neki mogu prodati zarad ličnih interesa. Muslimani bi imali šansu da su 1991. ostali u Jugoslaviji VI Srbi ste nerealni. Ima vas najviše u Hagu, i kukate... Mi Hrvati, svi do jednog iz Herceg-Bosne, pristali bismo da potpišemo na po 20 godina robije samo da smo u Dejtonu dobili državu kao vi Republiku Srpsku. Momčilo Krajišnik, nekadašnji predsednik Skupštine RS, ovako se priseća reči Slobodana >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Praljka, hrvatskog generala koji se nedavno ubio usred haške sudnice, izgovorenih 2007. godine u Sheveningenu. Krajišnik, u razgovoru za "Novosti", za sebe kaže da je politički penzioner, i nema ni najmanju dilemu da je stvaranje Republike Srpske najveći događaj u bliskoj istoriji srpskog naroda. Ubeđen je da RS niko ne može "ukrasti" i "poništiti", i da opasnost preti samo od Srba, koji se, kako upozorava, mogu prodati zarad ličnih interesa.PROČITAJTE JOŠ: Krajišnik: Neznanje ili zla namera * Kako gledate na budućnost BiH, odnosno Republike Srpske? - Muslimani govore da vreme radi za njih, ali to nije tačno. Radilo bi za njih da su 1991. pristali da ostanu u Jugoslaviji umesto što su odabrali rat. Danas u Bosni, prema međunarodnom ugovoru, imate i dva naroda koja su protiv BiH kakvom je vide unitaristi u Sarajevu. Prirodno je i normalno da narod u RS gleda u Srbiju, a Hrvati u Zagreb. Bosna i Hercegovina je država koja se održava na silu, a entitetska granica koja je postavljena u Dejtonu je "psihološko čudo". * Jedan ste od onih koji su stvarali najmlađu srpsku državu? - Za nastanak RS, imali smo među "saveznicima" Boga na nebu, narod na zemlji i Srbiju, koju je tada vodio Slobodan Milošević. O njemu moram da kažem da je bio veliki državnik, ali i da je bio pod velikom anatemom zbog rata u BiH. Nismo se uvek slagali, i to nije tajna.PROČITAJTE JOŠ: Orden za Krajišnika * Kako danas gledate na "Dejton"? - Zaboravljaju se mnoge važne stvari. Mi u Dejton nismo išli da nešto damo, nego da dobijemo. Posle ofanzive NATO, Armije BiH i Hrvatske vojske, u jesen 1995. RS je raspolagala sa 43 odsto teritorije Bosne, a išli smo da dobijemo 49 odsto. Zato smo, na incijativu Miloševića, a uz blagoslov SPC, formirali zajednički pregovarački tim koji je imao javnu i tajnu agendu. Jedan od ciljeva je bio i da nam se vrati deo teritorije iz krajiških opština koje su "pale". Momčilo Krajišnik, Bil Klinton, Alija Izetbegović i Krešimir Zubak u Dejtonu / Foto AP * Dejtonska konferencija se, praktično, ugovarala? - Pre puta za Ameriku bili smo u Ženevi, gde smo se dogovarali o osnovama za pregovore. Tamo smo iz ranijeg predloga Kontakt-grupe potvrdili princip da teritorija RS mora biti kompaktna. Na stolu je bilo i Oven-Stoltenbergovo rešenje, prema kome bi Sarajevo ostalo kao distrikt sa više opština u narednih pet godina (a potom bi usledio referendum), a na terenu bi ostalo stanje kakvo je zatečeno na kraju sukoba. Znači, Ilidža, Rajlovac, Hadžići i drugi delovi grada koje su kontrolisale srpske snage ostali bi u zajedničkom distriktu, ali sa svojom lokalnom vlašću. Takođe, RS je trebalo da dobije izlaz na more 20 kilometara od Molunata u Konavlima. KO JE KOME OSTAO DUŽAN * KAŽETE da ste imali veliku pomoć Srbije u izgradnji Novog Sarajeva? - Prva ideja je bila da mi naše devize na osnovu otkupljenih dinara, oko 30 miliona maraka, odnesemo da predamo banci u Beogradu, a ona da nam da kredit 1:3. To se izjalovilo, pa smo za te pare kupili naftu i njome plaćali firme koje su gradile, a one su, opet, trgovale naftom. To je bila neka vrsta naturalne razmene. Prvobitno zamišljeni projekat nije do kraja realizovan, a ja sam u međuvremenu otišao na duži "službeni put". Ima firmi iz Srbije koje su nam ostale čak i dužne. * Kako su tekli pregovori u Ohaju? - Milošević i Tuđman, u ime Srbije i Hrvatske, trebalo je da budu formalno pokrovitelji celog sporazuma. Ja sam vodio pregovaračku delegaciju RS, i dogodilo se da nam u jednoj šetnji pred iznošenje pitanja Sarajeva priđe Holbruk i pita nas da li bismo se zadovoljili rešenjem iz Oven-Stoltenbergove inicijative, da Sarajevo ostane distrikt. Nama se to dopalo, tim pre jer smo razmišljali da Sarajevo ne bi moglo da uđe u tih, nama pripadajućih, 49 odsto teritorije. Kada su došle mape na potpis, videli smo da je Sarajevo dato muslimanima, i ja i cela srpska delegacija nismo hteli da potpišemo to rešenje. Zato je ispala svađa. * Ni Hrvati nisu hteli da potpišu plan? - Krešimir Zubak ga je odbio, a onda su pragmatični Amerikanci "pritisnuli" Tuđmana, i ovaj je učinio da ga Jadranko Prlić parafira u ime Hrvata, a u naše ime to je učinio Milošević. Kada smo sleteli u Beograd, sačekao nas je Radovan Karadžić, koji je stavio svoj potpis i koji je, otprilike, kazao da više nemamo mogućnost ispravke. * Kako je izgledao povratak u Srpsko Sarajevo? - Teško je opisati tu muku. Od 1992. do 1995. silan je narod izginuo braneći Srpsko Sarajevo, a trebalo je da im mi kažemo da je odbrana njihovih kuća bila uzaludna. Sećam se toga kroz "primere": bio je jedan deka u Čekrčićima, na najstrašnijem položaju srpske vojske, koji je 1992. ostao bez obe noge. Tokom poslednje, 36. najstrašnije muslimanske ofanzive, od saboraca je zatražio mitraljez i municiju rekavši: "Ja im ne dam!" Našli su ga posle toga mrtvog. Ili porodica pobegla iz Konjica 1992. Otac, mati, curica i dečak nastanili su se na Stupu i hteli tu da ostanu. Tokom poslednjih meseci rata otac pogine na položaju, a majka teši decu: "Ne brinite, ostala sam trudna, ponovo će nas biti četvoro!" Onda udari granata... Poginuše sinčić i majka.

Nastavak na Večernje novosti...