Izvor: Politika, 20.Mar.2012, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Haška drama
Kao kroz maglu se sećam da sam u leto 1975. godine u Sarajevu, dok sam snimao svoj prvi film ,,Atentat Sarajevu”, upoznao visokog i štrkljastog momka za glavu višeg od mene, skandinavskog izgleda, sa naočarima ozbiljne dioptrije na licu. Dok sam među stotinama statista na Apelovom keju pored Miljacke kao prkosni mladobosanac Nedeljko Čabrinović bacao filmsku bombu na habzburškog nadvojvodu Franca Ferdinanda, kojeg je igrao klasik engleske glume Kristofer Palmer – nemogu sa sigurnošću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da tvrdim: da li je stasiti plavušan o kome govorim bio student Pravnog fakulteta Vojislav Šešelj?
Petnaestak godina kasnije, u prethodnici tragičnih ratova i nesreća na tlu bivše Jugoslavije – u tada čuvenom televizijskom šou programu na koga danas mnogi pokušavaju da liče, ,,Minimaksoviziji”, bio sam gost kod čuvenog Milovana Ilića sa najmlađim doktorom nauka u tadašnjoj Jugoslaviji Vojislavom Šešeljem. Ne sećam se da li je u toj emisiji koja je išla uživo Voja vadio pištolj iz pojasa i mlatarao ispred nosa zabezeknutog Milovana. Sećam se da me je tada, uz kafu koja nam je poslužena posle emisije u sopčetu ispred studija TV Politika – Šešelj prvi put pozvao da postanem član njegove Srpske radikalne stranke.
Drugi put me je pozvao da mu se pridružim oktobra 1993. godine. U nemilosti režima čiji je bio najomiljeniji opozicionar, sa svojim kumom Tomislavom Nikolićem šetao je polupraznim štandovimaSajma knjiga. Sem doušnika i agenata DB-a koji su pratili svaki njegov korak, jer je tada bio u sukobu na krv i nož sa ,,novim srpskim Karađorđem”, kako je u jednom intervjuu za ,,Politiku” za Miloševića rekaonajznačajniji savremeni srpski pisac i moj veliki zemljak iz moravskog čovečanstva Dobrica Ćosić – nikoga od domaćina prostranih štandova državnih izdavačkih kuća nigde na puškomet nije bilo. Sakriveni u tesnim ćumezima u kojima se za goste kuva sajamska kafa, iza kutija, panela i polica sa knjigama– čekali su da se podlakćeni kumovi Voja i Toma udalje kako bi oni mogli ponovo da promole glave, uvereni da u danima koji dolaze neće morati da pišu izveštaje ,,o čemu su pričali sa Šešeljem, šta im je rekao, i zbog čega su im kuvali kafu”. Kao izdavač izabranih dela čuvenog Živojina Pavlovića ,,Divlji vetar”i domaćin koji nema razloga ni od koga da zazire, kao neko ko nikada nije okusio slast niti jedne vlastii kome su amputirane sve političke ambicije – pozvao sam ih na svoj štand. Rukovao sam se sa njima i izljubio tri puta kako dolikuje. Ponudio sam im da sednu što su oni umorni od tabananja jedva dočekali. Na vidnom mestu i u dobroj vizuri njihovih uhoda poslužio sam ih rakijom iz Medveđe. Ne bi me začudilo ako u nekom tamnom podrumu određenih državnih službi, u nekoj prašnjavoj fascikli ne ćuti naša zajednička fotografija u solidnoj rezoluciji. Tada me je višegodišnji poslanik naših saveznih i republičkih skupština, potpredsednik srpske vlade – ponovo pozvao da postanem član Radikalne stranke. Sećam se, objašnjavao mi je nešto o graničnicima srpskih nacionalnih ciljeva – Ogulin, Karlobag, Virovitica… Kao njegov domaćin odvažio sam se da se ne složim sa njim – da mu ne klimnem glavom, već da mu protivrečim i kažem: „Kako bi to bilo lepo – ali da nažalost niti je realno, niti moguće...”
Zbog čega pišem o ovim događajima? Koga to danas može da interesuje? Raskol srpskih kumstava je odavno srpska karakterna osobina i bajata tema. Ne pišem o haškom zatočeniku koji natčovečanskom snagom opstojava zbog toga što su pre neki dan raspisani izbori u Srbiji, pa ni zbog toga što sam juče vraćajući se u Beograd starim carskim drumom u jednom selu između Kragujevca i Topole na velikoj fasadi napuštenog zadružnog doma video plavom farbom ispisan ogromni izbledeli slogan: „Šešelja za predsednika…” Iz vremena izbora, pre više od jedne decenije, kada se tada moćni radikalski tornado kao torcida valjao po Srbiji. Ako je ubio – neka odgovora, ako je kriv – neka snosi posledice. Kada je krenuo da pobedi Hag i dobrovoljno se preda – dok se šepurio na surčinskom aerodromu morao je znati da će najsilniji i najmoćniji deo sveta da mu pritisne kičmu i da mu legne na vrat… Pišem ove redove kao čovek i patriota, kao građanin koji ima samo jedan glas u državi Srbiji – postiđen i zapanjen zapećkom u kojem smo zaboravili jednog čoveka koji ima našu ličnu kartu i naš pasoš, čija deca i unuci žive u našem gradu. Pišem ozlojeđen i žalostan zbog kolektivne sramote i poniženja dok ravnodušno gledamo kako on umire u direktnom televizijskom prenosu!?
Do ignorisanja nezainteresovan za političku opciju protagoniste aktuelne haške drame, pre, uvek i sada, ne krijem da osećam snažnu ljudsku solidarnost prema čoveku o čijim slabostima srca nas obaveštavaju kao da se zapušavaju dizne na nekom propalom i izanđalom karburatoru. Drže na nogama i mrcvare glumca koji mora da ostane živ dok se izrežirana predstava ne okonča i dok ne padne zavesa poslednjeg čina. Da li je za utehu što namrštene sudije nisu svesne da će svaka njihova presuda od bolesnog i tragičnog optuženika napraviti velikomučenika…?
Radoš Bajić
objavljeno: 21.03.2012
