Izvor: Vesti-online.com, 01.Dec.2012, 13:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Haška Kominterna

Iznenadilo vas je što je krvavi Ramuš nasmejan, nevin i temeljno opran deterdžentom marke "Tribunal", izašao na slobodu, mada na duši nosi stotine masakriranih Srba? Ako ste iznenađeni, da prostite, onda mora da ste pali s Marsa, ili sa još neke dalje planete.

Milan Jovanović

Jer, oproštaj za Haradinaja, Baljaja i Brahimaja samo je završni čin igre započete ihaj, još pre onog rata, kada je KPJ zaključila da je borba protiv srpske hegemonije (čitaj: protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << svega srpskog) sveta obaveza i cilj crvene aždaje.

Nažalost, u srpskom narodu nije se našao nijedan sveti Georgije da aždaji stane za vrat, štaviše Srbi, koji su se prelaskom u komuniste svečano odrekli sebe i svoje nacije, bili su najžešći kasapi srpske teritorije.

Galantno su je delili, šakom i kapom, od Baranje do Kosova. Svom (bivšem) narodu, delom poklanom i popaljenom, a uglavnom proteranom sa svete zemlje, zabranili su da se vrate na ognjišta.

Govorili su: njih je na šiptarsku zemlju naselio kralj Aleksandar! Da li je bio potreban jači argument da prognanici budu surovo kažnjeni?

A mi smo u to vreme slavili Titovdan, koji je padao 29. novembra. Dok su se na Kosovu u tišini kotrljale srpske glave, mi smo čerupali praseće glavudže sa jabukom u ustima. Slali smo decu na komunističko krštenje crvenom maramom i titovkom i te slike ponosno kačili umesto slavskih ikona.

Dok smo mi, preždrani i napijeni, otežalih stomaka sanjali karakondžule, Šiptari su štancovali naslednike. Regrute za odlučujući pogrom Srba, obično one najsipljivije i nikakve, za koje je najmanja šteta ako poginu. Dok smo se mi kleli u Tita sa čijeg puta nema da skrenemo, rasli su budući balisti.

Između nas tada i njih suštinske razlike nije bilo: i jedni i drugi poganili smo crkve i manastire, sprdali se sa svim što je Srbima sveto. Zdušno smo podržavali tezu o nekadašnjoj hegemoniji nad nejakim Arnautima, verovali u bratstvo i jedinstvo, majku ti božju, svih naših naroda i narodnosti.

A Šiptari su, sve po planu Kominterne, polako brisali granicu sa bratskom Albanijom, s kojom se nisu ujedinili samo zato što je Enver Hodža podržao Staljina kad je ovaj druga Jozu Brozu proglasio komunističkim sektašem.

Pričali smo viceve o Šiptarima koji po Beogradu cepaju drva, drže pekare i seku lopte na pola, pa ih turaju na glavu. Gledali smo ih kao neke siromašne, ali simpatične, malo mentalno avetne rođake sa sela. I, naravno, osuđivali srpsku hegemoniju one, nenarodne, kraljevine.

A oni su od svake bakljave, tuljumbe i kugle sladoleda koju smo mi kupovali ubacivali u balističku kasicu, za vreme koje će doći. I koje je, nažalost, došlo.

Zato je gadno i nepošteno suditi mrtvom Miloševiću zato što nije mogao da reši Kosovo. Kosovo je davno, davno, rešeno, kao što rekosmo - još pre onog rata, na sastanku Kominterne. Kao što je tada rešeno i da Srbi na Balkanu moraju da budu svedeni na makovo zrno, a da se iz njihove krvi i mesa ispile Makedonci, Crnogorci, Muslimani, pa i Hrvati.

Poslednji končići na kojima nam danas visi opstanak su Republika Srpska i nepokoreni Sever. Pogotovo ovaj drugi orah čudnovati koji ne smemo da dozvolimo da nam slome Zapad i srpska vlast koja na peticiju za obustavljanje gradnje graničnog prelaza među Srbima šalje žandarmima pojačanje.

I govori da ćemo svi pocrkati od gladi ako zastanemo na putu u evropsku provaliju, zašta nam je poslednji uslov da se odreknemo sopstvenog srca.

Zato, ne dajte se, braćo sa Severa! Ako vas ne satre Beograd, neće ni sipljivi Šiptari. Nemaju oni jajca da udare na vas.
Pogledaj vesti o: Hag

Nastavak na Vesti-online.com...