Izvor: Kolektiv.co.rs, 09.Avg.2016, 15:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstavljamo „Šistekovce“: Dejan Nestorović (TIR)
„Nerad, nedisciplinu i neodgovornost – ne volim!“ Nova topionica je, što se tiče gasova i prašine, idealna za rad. U staroj je oprema bila dotrajala, sve se radilo na osnovu iskustva, a ovde ima parametara na osnovu kojih u svakom trenutku možeš da odrediš gde se i šta dešava i da preduhitriš kvar na agregatu – rekao je Nestorović. – Bilo je problema u novoj topionici, ali probleme treba rešavati a ne bežati od njih. Ako voliš to što radiš, uspeh je dostižan i zagarantovan TIR. – Jedan od četvorice ovogodišnjih laureata nagrade „Inženjer Šistek“ je konstruktor tehničar Dejan Nestorović iz Topionice. U obrazloženju ovog dobitnika najvišeg basenskog priznanja piše „da je dosadašnji radni vek proveo u Topionici na odgovornim poslovima, počev od mašinskog održavanja do organizacije i kontrole na eksploataciji i održavanju kompresora i vazduhovoda, gde postiže odlične rezultate. Učestvovao je u izgradnji i puštanju u rad nove topionice. Odličan je organizator poslova, pravi primer predanosti poslu, uređajima i sredstvima za rad, savesno i odgovorno obavlja radne zadatke. Poseduje organizacione i moralne osobine koje su, zajedno sa ličnim znanjem i dugogodišnjom primenom u rešavanju problema u pogonu, stvorile autoritet kod neposrednih izvršilaca u pogonu i kolega iz ostalih branši.“ Razgovor sa ovim nadasve vrednim, ali skromnim čovekom dao je „krvi i mesa“ pomalo suvoparnom obrazloženju za najprestižnije priznanje kompanije. Dejan je rođen 11. avgusta 1969. godine u Šarbanovcu, gde je završio osnovnu, a u Boru Elektro-mašinsku školu na odseku konstruktor tehničar (smer – mehaničar za održavanje mašina). Zaposlio se 1988. u Topionici (odeljenje kompresora). Posle dve godine stekao je i peti stepen za mašinbravara. Radni vek od blizu tri decenije (prvih deset godina imao je beneficirani radni staž) počeo je kao bravar, zatim je postao tehničar, pa poslovođa odeljenja kompresora, a od pre tri godine i rukovodilac održavanja i eksploatacije kompresora. Uvek spreman da prihvati savete i nova znanja, Dejan je u početku učio od starih majstora i radio šta su mu pretpostavljeni govorili. Kako je napredovao, morao je sam da vodi brigadu i organizuje posao. Najgora stvar je bila, kako kaže, što je posle odlaska starih majstora ostalo malo njih koji su znali taj posao. Kada se Dejan zaposlio u odeljenju kompresora bilo je 12 radnika (u jednom trenutku ostala su samo dvojica), a sada ih ima petorica. Pored ostalih obaveza, Dejan vodi i ekipu koja samo prati rad kompresora (ranije ih je bilo 16 – po četiri u smeni, sada šest). Uspešno je završio stručnu obuku u Finskoj za održavanje opreme u novoj topionici. O novim pirometalurškim postrojenjima i tehnologiji govori samo u superlativu – super, odlična. . . – Pošto smo zbog obaveza u staroj topionici vrlo malo prisustvovali gradnji i montaži nove, obuka nam je mnogo značila jer smo videli kako sve to funkcioniše. Kada je reč o mašinskom održavanju, pitali smo za svaki agregat, šta ima od rezervnih delova, na koliko se menja, šta je najvažnije imati od delova na zalihama. Po povratku smo imali viziju kako to izgleda, a ubrzo potom počela je da radi i naša topionica. Od tada više vremena provodim tamo na održavanju nego na kompresorima. Nova topionica je, što se tiče gasova i prašine, idealna za rad. U staroj je oprema bila dotrajala, sve se radilo na osnovu iskustva, a ovde ima parametara na osnovu kojih u svakom trenutku možeš da odrediš gde se i šta dešava. To je mnogo dobro zato što možeš da preduhitriš kvar na agregatu – rekao je Nestorović. Uz ocenu da je start nove topionice bio najteži i da je u to vreme dane i noći provodio tamo, Dejan nastavlja priču: – Često se dešavalo da se nešto zaglavi i neće da radi. Tada smo zajedno sa Fincima rešavali i otklanjali probleme. „Vatreno krštenje“ što se tiče opreme bila je havarija na ventilatoru, a kompletan remont su obavili moji radnici. Posle tog prvog iskustva radili smo na crpnoj cevi za kondenzat na parnom sušaču. Ponovo smo sami uradili i ubacili cev, kako bi sve funkcionisalo i bilo što manje zastoja. Sada sam u novoj topionici zadužen za pneumakse za transport koncentrata sa kojima ima teškoća zbog granulacije koncentrata. Inovirali smo čišćenje i demontažu pneumaksa i uradili mnogo rezervnih delova za njega. Kupili smo samo neke nove u inostranstvu, kako bismo na osnovu njih mogli da pravimo tehničku dokumentaciju, a onda smo ih izrađivali kod nas, što je četiri-pet puta jeftinije. Uradili smo i dizne za bočne i glavni gorionik. U početku se dešavalo da zbog temperature izgore džakasti bek-filteri koji skupljaju prašinu i vraćaju je u proces, ali i to smo savladali zajedno sa stručnjacima ATB FOD-a. Velikih problema je bilo i sa regulacionom klapnom na ventilatoru za gasove koje „teraju“ iz filtera prema sumpornoj, jer nije bila napravljena za naše uslove rada. Prilagodili smo je našim uslovima i sada radi besprekorno. Spisak inovacija i novih tehničkih rešenja koje je osmislio Dejan, zajedno sa ljudima iz Službe mašinskog održavanja, zaista je poduži. Zato i ne čudi što mu je 2014. godine pripala nagrada za najboljeg radnika Topionice, kao i nagrada za doprinos izgradnji nove topionice. A onda je kao kruna njegovog truda i angažovanja stiglo i najviše basensko priznanje „Inženjer Šistek“ kojim je skromni Dejan, po njegovim rečima, bio prijatno iznenađen. Još više ga je iznenadilo, i obradovalo, to koliko ga je kolega sa posla zvalo i čestitalo, jer „je sa svima dobar, takav je čovek, ne voli da se svađa“. – Stvarno je nisam očekivao, ali velika je privilegija i čast dobiti ovu nagradu. Zahvalio bih se svojim drugarima, prijateljima, saradnicima, jer je ne bih dobio da nije bilo njih koji su mi pomagali. Uvek smo radili zajedno i nisam samo ja zaslužan za sve ove aktivnosti nego svi radnici Topionice. Jedino kao kolektiv možeš da funkcionišeš. Bilo je problema u novoj topionici, ali probleme treba rešavati, a ne bežati od njih. Ako voliš to što radiš, uspeh je dostižan i zagarantovan. Volim da sarađujem sa ljudima i da im pomažem. Šteta što nema mladih radnika – ja sam skoro tri decenije na ovom radnom mestu na kompresorima, a potrebno je najmanje desetak godina da preneseš svoje znanje i iskustvo – kaže Dejan. Nesumnjivo je da je Nestorović stekao autoritet kod neposrednih izvršilaca. Istina, na jednom zidu u prostorijama Službe zalepili su kazne koje su stigle od Dejana kao rukovodioca i, u šali, ostavili mesto za neku koju će on eventualno zaslužiti. – Tačno je da sam kažnjavao svoje radnike, ali nikada nezasluženo. Nerad, nedisciplinu i neodgovornost – ne volim! Ali, ni njegovim pretpostavljenima ne manjkaju reči hvale na njegov račun. Uz neizbežni osmeh, Dejan kaže da mu je Dragan Nikolić, rukovodilac održavanja u Topionici, mnogo puta dosad rekao da žali što nije kao on – tako pun elana i nikad zlovoljan. Čini se da je Dejanova energija neiscrpna. Pošto živi u Šarbanovcu, pomalo se bavi i poljoprivrednim poslovima. – Svakog jutra ustajem oko četiri sata, nahranim životinje, odvezem ženu na posao i u Topionici sam već u šest. Volim rano da odem na posao, obiđem pogon i spremim dokumentaciju, kako ne bih nespreman otišao na jutarnji raport. Tako sam navikao i ne umem drugačije. Jedino mu je ostala „žal za neupisanim fakultetom“, jer je u to vreme „malo njih sa sela studiralo, a i otac mu je rekao da mu je dosta da bude tehničar i da se šeta u mantilu, jer su oni tada bili ’zakon’“. Zato ponosno ističe da njegova kćerka završava matematiku na Filozofskom fakultetu u Nišu, a da je sin izabrao upravo Mašinski fakultet.
