Izvor: Politika, 06.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbiji nuđen samo Južni tok
Gradnjom gasovoda Južni tok Srbija dobija šansu da dugoročno reši pitanje energetske stabilnosti i postane gasno energetsko čvorište na Balkanu
Paralelni pravac snabdevanja gasom gasovodom Južni tok, koji bi išao od ruskog grada Novorusijska ispod Crnog mora preko Bugarske, Srbija bi mogla dobiti za pet, a najkasnije do 31. decembra 2015. godine, potvrdio je pre dva dana Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gasproma, posle razgovora s predsednikom Srbije Borisom Tadićem.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Studija izvodljivosti koju za to vreme treba da završe ruski Gasprom i italijanski ENI od kojih je ideja o gradnji i potekla, ali i zemlje preko kojih gasovod treba da prođe, utvrdiće tačnu maršrutu, kapacitet kao finansijsku isplativost celog projekta.
Spekulacije da Rusija zbog svetske ekonomske krize i dalje samo „merka” ceo projekat, te da su velike šanse da od posla ništa ne bude, demantovao je sam Miler, najavljujući da ne postoje namere da se stvar stopira, i da će se do kraja godine i sa Srbijom potpisati ugovor koji će definisati gradnju gasovoda.
Izvesno je, međutim, da Srbija ni posle gradnje Južnog toka ne može računati na posebne ruske benefite kada je u pitanju cena gasa, jer Gasprom u ceo posao ulazi da zaradi, a ne da poklanja energent. I u ovom času kada Srbija takođe 100 odsto zavisi od uvoza ruskog gasa cena nije niža nego za ostale zemlje uvoznice. Cene gasa će se tako i ubuduće formirati u zavisnosti od kretanja cene sirove nafte i naftnih derivata na svetskoj berzi.
Činjenica je, međutim, da će gradnjom Južnog toka Srbija dobiti istorijsku šansu da dugoročno reši pitanje energetske stabilnosti i to u narednih 30 do 50 godina i postane gasno energetsko čvorište na Balkanu. Ono što nije manje važno jeste da bi Srbija kao tranzitna zemlja godišnje ubirala između 200 i 250 miliona dolara samo po osnovu tranzitne takse. Koliko tačno, zavisiće najviše od kapaciteta gasovoda koji je u ovom času zakucan na 10 milijardi kubika gasa, što je pet puta više nego što naša zemlja sada troši.
Procene su da bi ove količine mogle ići i na 15 do 20 milijardi kubika, što i nije bez osnova ako se zna da je planirano da do Bugarske stiže 30 milijardi kubika, da njima u ovom času ne treba više od četiri milijarde, te da 26 milijardi ostaje da se deli na Grčku i Srbiju. Pošto su potrebe Grčke znatno manje od srpskih, pre svega zbog zemalja koje Srbija treba dalje da snabdeva, nije preterivanje ako preko naše zemlje poteče i znatno više od prvobitnih 10 milijardi.
Prema svim dosadašnjim najavama, Južni tok će imati dva kraka. Prvi će ići na severozapad preko čitavog Balkanskog poluostrva, kako bi se njime mogao isporučivati gas ne samo u zemlje tog regiona, nego i na sever Italije i jug Nemačke. Drugi bi trebalo da prođe kroz Bugarsku i Grčku po dnu Jadranskog mora do juga Italije. Iz Srbije bi jedan krak išao ka Republici Srpskoj, dok bi gasovod dalje nastavio ka Hrvatskoj, Sloveniji, Italiji, Mađarskoj, Austriji do Baumgartena – najvećeg sabirnog centra gasa u Evropi.
Gasprom planira da kompletna potrošnja prirodnog gasa u Srbiji ide Južnim tokom, što znači da mi, kada gasovod bude završen, nećemo dobijati više preko Mađarske, čime ćemo konačno izbeći plaćanje tranzitnih taksa koje su pet puta veće nego za ostale zemlje. Svetska cena je od dva do pet dolara na 1.000 kubika, a Mađarska Srbiji zaračunava 35 dolara.
Južni tok će kroz Srbiju proći u dužini od 500 kilometara.
Uz sva negodovanja lobista da ruski gas kojim će Gasprom snabdevati najveći deo Evrope ne nudi ni blizu toliku sigurnost kao „Nabuko”, konkurentni gasovod Južnom toku, te da se ovim gasovodom daje monopol Rusima, Francuskoj to nije smetalo da pored niza drugih zemalja članica Evropske unije poslednja za sada stavi paraf na posao sa Gaspromom, u želji da se upravo snabdeva ruskim gasom.
U ovom času Rusija 50 odsto svog gasa izvozi u zemlje Evropske unije. Procenat uvoza gasa iz Rusije se iz dana u dan povećava, a kao objašnjenje za to je da EU želi da uspostavi energetsko partnerstvo s Rusijom, što je način da obe strane osiguraju bezbedno snabdevanje.
Rusi, kako je potvrdio i Miler, vrlo mirno reaguju na mogućnost da „Nabuko”, čiju gradnju zagovaraju SAD, postane konkurentan Južnom toku, i dodaju da je pravo svakog da gradi gasovod, a da Evropljani imaju pravo na izbor izvora gasa.
Protivnici ruskog energetskog monopola u Srbiji, čiji je glavni argument da je naša zemlja „na tacni” imala i „Nabuko”, a izabrala Južni tok, kao da prenebregavaju činjenicu da Srbija nikada nije bila viđena u ovom projektu. NIS je svojevremeno čak u dva navrata pokušao da razgovora da „Nabuko” položi cevi i preko Srbije, a potom dalje u Hrvatsku i Austriju, ali je oba puta odbijen. Problem „Nabuka” jeste i što u samoj Turskoj odakle je gas ovim gasovodom trebalo da poteče u Evropu nema dovoljno ovog energenta, a i Turska je samo tranzitna zemlja.
Dovoljne količine „Nabuko” bi obezbedio pod uslovom da se u njega ulije gas ne samo iz Azerbejdžana, nego i iz zemalja centralne Azije.
Jasna Petrović
[objavljeno: 07/12/2008]
