Izvor: Blic, 11.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Arogancija i laž moćnih i bogatih
Arogancija i laž moćnih i bogatih
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prosečnom Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
Apeli ovog tipa idu naruku i pojačavaju već postojeću predrasudu da su siromašni u Trećem svetu, u osnovi, bespomoćni. Žrtve bezimenih kriza, nesreća i katastrofa, oni ništa ne mogu da učine, nego mi, bogati i moćni, treba da se umešamo kako bismo ih spasli od njih samih.
Ideja da mi tu možemo nešto da učinimo istovremeno je arogantna i duboko lažna, utoliko pre što u našem dosadašnjem iskustvu u tom poslu dominiraju neuspesi, spoticanja i gluposti. Neuspesi u humanitarnoj pomoći, sve su više nego izolovani incidenti, ukazuju na manjkavosti celokupne osnove ove delatnosti i na strukturne probleme koji praktično dovode u pitanje sve postojeće vidove pomoći.
Saglasan sam da se za izvestan broj teškoća u pružanju pomoći može naći rešenje relativno lako. Na primer, UNHCR bi mogao da više pažnje posveti izboru lokalnih agencija koje angažuje da za njegov račun sprovode u delo programe pomoći na terenu. Nadam se da bi se na taj način mogli izbeći neki od najgorih oblika zloupotrebe izbeglica. Do danas takav sistem kontrole nije uveden. U sadašnjoj situaciji, kako s pravom primećuje Sidni Valdron,”svaka grupacija koja je u stanju da napiše plan rada ima šanse da bude izabrana za učešće u koordiniranim spasilačkim aktivnostima UNHCR-a.” Drugi ozbiljan problem, koji bi se, takođe, mogao rešiti uz dobru volju, jeste pitanje brojnosti raznih vrsta organizacija, koje svaki put kada se dogodi neka nesreća u Trećem svetu pohrle prema njoj kao neki dobroćudni strvinari. Ako za momenat ostavimo po strani privatne dobrotvortne organizacije, koje su po prirodi stvari raznorodne i imaju širok spektar kako kapaciteta tako i ciljeva, i obratimo pažnju na zvanične agencije, uočićemo slabo poznatu činjenicu da u okviru Ujedinjenih nacija, na primer, postoji, bar 16 specijalizovanih agencija koje se mogu osetiti pozvanim da priskoče u pomoć u slučaju nesreće, i to najčešće u isto vreme. Tako, sudarajući se na svakom koraku i pokušavajući da izguraju konkurentsku agenciju boreći se za nekakav primat često sasvim nepriličnim sredstima, tu se mogu sresti Fond Ujedinjenih nacija za pomoć deci (UNICEF), Svetska zdravstvena organizacija (WHO), Visoki komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) i Program UN za razvoj (UNDP), Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu (FAO), Svetski program za hranu (WFP), Svetska meteorološka organizacija (WMO), Program UN za zaštitu čovekove okoline (UNEP), Biro Ujedinjenih nacija za hitne operacije, da pomenemo samo neke. Pored toga što moraju da glade svoje međuporodične, često veoma zategnute odnose, ove agencije moraju da vode računa i o svom odnosu prema dobrotvornim društvima, Međunarodnoj komisiji Crvenog krsta (ICRC) i vladinim organizacijama, kao što su američka Agencija za međunarodni razvoj (USAID) ili britanska Uprava za prekomorski razvoj (ODA). Očigledno je da je ovde koordinacija prava noćna mora, da perje leti na sve strane i da se energija troši uludo.
Teškoću ovde predstavlja i to što sve agencije, bez obzira na to da li je reč o dobrotvornim udruženjima ili bilateralnim i multilateralnim agencijama, imaju svoju specijalizaciju. To ih može navesti da na nesreću odgovaraju subjektivno, favorizujući onaj aspekt u kojem se one smatraju najjačim, a ne pristupajući objektivno, to jest zadovoljavajući onu potrebu koja je zaista najbitnija. Kao što kaže Hju Gojder iz Oksfama: 'U velikom broju operacija prve pomoći posle nesreća dolazi do sukobljavanja agencija koje smatraju da prioritet treba dati zdravstvenoj problematici i onih koje bi prioritet dale potrebama u hrani.” Takve diskusije su u prošlosti već proizvodile fatalne posledice. Jedna studija iz 1987. godine o kampu za žrtve gladi u Sudanu pokazala je da su pristalice koncepta prioriteta hrane uspeli da ućutkaju one donatore koji su prvenstvo davali zdravstvenim i sanitarnim potrebama. Na kraju, rezultat je bio taj da je više života izgubljeno zbog epidemija boginja i drugih bolesti koje su se mogle sprečiti nego zbog izgladnelosti. nastaviće se
.jpg)
