Izvor: Vostok.rs, 04.Dec.2012, 18:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je EU izgubila pravo da drži lekcije
04.12.2012. - Zašto Rusija i zemlje Latinske Amerike mogu bolje da se prilagode i opstanu u savremenom svetu nego stare i arogantne države „Starog sveta“? Da li „evropski put“ uopšte više postoji?
Uzavrele rasprave u Velikoj Britaniji u vezi sa doprinosom te zemlje budžetu Evropske unije u Rusiji se sagledavaju iz sasvim različitog ugla. Pre sadašnje krize, a posebno tokom poslednjih godina postojanja Sovjetskog Saveza, Evropska unija (nekadašnja Evropska >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << zajednica) bila je veoma poštovana u svim državama istočno od Poljske.
Decenijama je ideja „opredeljenja za Evropu“ bila važan instrument prozapadno orijentisanih obrazovanih ljudi i liberalnih medija. Na taj način oni su nastojali da pridobiju Ukrajinu, Moldaviju i druge bivše sovjetske republike (uključujući i Rusiju) i da ih „oslobode“ od zloćudne i zapravo izmišljene „moskovske kontrole“. Sovjetski Savez, po navodima prozapadnih krugova, predstavljao je oličenje ove „kontrole“ sve do 1991, a kasnije je ova uloga dodeljena večito demonizovanom Kremlju.
Portugalija i Belorusija imaju približno isti broj stanovnika. Obe države suočile su se sa finansijskom krizom 2011. Međutim, Belorusija je devalvirala svoju valutu, uzela pozajmicu od manje od 3 milijarde dolara od Rusije i uspela da gotovo bez posledica prebrodi krizu. Portugalija nije mogla da devalvira „svoj“ evro, pozajmila 97 milijardi - i sada mora još.
Danas postaje jasno da je ova crno-bela vizija Evrope i „evropskog duha“ zapravo pojednostavljena i pogrešna. „Po njihovim plodovima poznaćete ih“, stoji u Svetom pismu. Ako je drvo Evropske unije zaista zdravo, kako je onda moguće da rađa ovakve plodove?
Nedavni događaji unutar EU, uključujući krizu u Grčkoj i u nekoliko drugih evropskih zemalja, kod mnogih su probudili sumnju u stare evrocentrične vrednosti. Na primer, Fjodor Lukanov, glavni urednik magazina „Rusija u globalnoj politici“ i jedan od komentatora radija „Glas Rusije“ otvoreno je postavio pitanje: da li „evropski izbor“ još uvek postoji za bivše sovjetske države? I da li je fenomen široko proklamovanih „evropskih integracija“ još uvek privlačan za, na primer, Ukrajinu ili Moldaviju kao što je bio za Nemačku ili Francusku tokom pedesetih godina 20. veka, ili za Španiju i Portugaliju u periodu sedamdesetih?
Pogledajmo primer Španije i Portugalije. Učesnice na Iberoameričkom samitu, održanom nedavno u španskom gradu Kadizu, došle su do iznenađujućeg zaključka: državama članicama EU, a posebno Španiji, verovatno više trebaju države BRIKS-a (na prvom mestu Brazil i Rusija) nego što je državama BRIKS-a potrebna Evropa.
Predsednica Argentine nije učestvovala na evropskom samitu. Više su joj prijali samiti Merkosura i Unasura – latinoameričkih varijanti Evroazijske unije, koju ruski predsednik Vladimir Putin pokušava da formira sa zemljama u okruženju Rusije.
Ovaj zaključak izveden je na osnovu statističkih podataka predstavljenih na samitu 18 zemalja Latinske Amerike, Španije, Portugalije i Andore. Uprkos činjenici da je Španija na drugom mestu po obimu investicija u privrede latinoameričkih zemalja, Španci su zatražili pomoć od Latinske Amerike, a ne obratno.
Španski dnevni magazin „El Pais“ izneo je sledeće statističke podatke u vezi sa tim pitanjem: Španija sa svojom izrazito visokom stopom nezaposlenosti i pretećim dugom može samo da pozavidi zemljama Latinske Amerike, u kojima se broj ljudi koji živi ispod granice siromaštva smanjio u toku prošle decenije sa 50% na 30%, tako da sada više od polovine stanovništva pripada srednjoj klasi.
Dok s jedne strane privrede Španije i Portugalije pokazuju sve znake recesije, očekuje se da će ekonomije „velikih 20“ iz Latinske Amerike u ovoj godini doživeti prosečan rast od 3,2%, a prema nekim optimističkim prognozama čak i 4%. Ne čudi što predsednici latinoameričkih država pokazuju da odluke mogu da donose nezavisno od Španije i Portugalije, a ponekad prema njima zauzimaju i snishodljiv stav.
Decenijama je ideja „opredeljenja za Evropu“ bila važan instrument prozapadno orijentisanih obrazovanih ljudi i liberalnih medija. Na taj način oni su nastojali da pridobiju Ukrajinu, Moldaviju i druge bivše sovjetske republike (uključujući i Rusiju) i da ih „oslobode“ od zloćudne i zapravo izmišljene „moskovske kontrole“.
Ovo se ne odnosi samo na predsednike Kube i Venecuele, Raula Kastra i Uga Čaveza, koji nemaju običaj da prisustvuju Iberoameričkim samitima. Ovaj manir prihvatila je i predsednica Argentine, Kristina Fernandez de Kirhner, koja nije učestvovala na samitu u Kadizu jer joj je lekar savetovao da se ne zamara letovima preko Atlantika. Više su joj verovatno prijali samiti Merkosura i Unasura – latinoameričkih varijanti Evroazijske unije, koju ruski predsednik Vladimir Putin pokušava da formira sa zemljama u okruženju Rusije.
Na samitu u Kadizu, domaćini Španci i njihovi portugalski prijatelji svojim nekadašnjim kolonijama nisu držali predavanja o slobodi, demokratiji i izborima. Krajnje je vreme da i druge države članice EU zauzmu isti stav prema svojim istočnim susedima – Belorusiji, Ukrajini i Rusiji. Belorusija stoga ima pravo da ignoriše kritike svog nekadašnjeg gospodara Poljske, baš kao što i Brazil može da ignoriše snishodljivi stav svoje iberijske „otadžbine“ – Portugalije.
Ova tvrdnja se može potkrepiti i ciframa. Portugalija i Belorusija imaju približno isti broj stanovnika (oko 10 miliona). Obe države suočile su se sa finansijskom krizom 2011. godine. Međutim, Belorusija je devalvirala svoju valutu, uzela pozajmicu od manje od 3 milijarde dolara od Rusije i uspela da gotovo bez posledica prebrodi krizu.
Evropska unija uprkos krizi ima novca da druge uči demokratiji
Evropska unija je najavila osnivanje fonda čiji će cilj biti „pružanje podrške društvima sa autoritarnim režimima“. Jasno je kome su ta sredstva namenjena.
A Portugalija – u kojoj su ljudi decenijama kupovali nekretnine uzimajući kredite – dobila je 97 milijardi dolara u paketu pomoći od EU i Međunarodnog monetarnog fonda, a sada traži još. Razlog je jednostavan: pošto se odrekla svoje finansijske nezavisnosti ulaskom u evrozonu, Portugalija sada ne može da devalvira „svoju“ valutu – evro. Sve što može da učini jeste da pozajmi još više novca.
Da li je ovo „evropski put“ o kome su nam toliko pričali? Takav put nas ne zanima i ubuduće nećemo trpeti da nam drže lekcije. Tokom 1990-ih, kada je Rusija imala dužnički problem prema državama članicama EU (udruženim u Londonski klub poverilaca), postojala je izvesna osnova da joj se „drže lekcije“.
Ali EU je načinila svoj izbor: nije ništa poklonila Rusiji. Nije otpisala ni jednu jedinu paru duga. Danas Rusija daje kredite nekim državama članicama EU (uključujući Kipar, Irsku i neke druge nesolventne „učitelje demokratije“). Dakle, zašto bi Rusija trpela snishodljiv stav zapadnih zemalja?
Možda će istorija ironičnom igrom sudbine postaviti stvari na svoje mesto. Multietničke, nestrpljive i relativno mlade države – „produžeci“ Evrope (nekada SAD, a danas Rusija i zemlje Latinske Amerike), mogu bolje da se prilagode i opstanu u savremenom svetu – svakako bolje nego stare, nepomirljive, i krajnje arogantne države „Starog sveta“.
Dmitrij Babič,
Dmitrij Babič je politički analitičar radija „Glas Rusije“.
Original publikacije
Izvor: Ruska reč, Karikatura: Sergej Jolkin
.jpg)
