Izvor: Politika, 03.Nov.2010, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za zakon o ćirilici
Otvorite zvaničnu prezentaciju Evropske unije: ona se nudi na 23 zvanična jezika, uključujući od skoro i irski galik iako je on i u Irskoj još mnogo slabije zastupljen od engleskog
Nije razumljivo zašto u Srbiji svoje snage ne koncentrišemo na ono što jeste u domenu mogućeg i o čemu bi u principu trebalo suvereno da odlučujemo. U takva pitanja spada demografska politika, ali i politika identiteta koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi uz ozbiljnu ekonomsku razvojnu politiku morala da bude temelj preživljavanja i naroda i države. Prosta logika govori da u trenucima jakih spoljnih pritisaka, snagu treba usmeriti na snaženje osnove identiteta koja bi u nekim boljim geopolitičkim uslovima omogućila da iz faze kontrakcije pređemo u fazu širenja.
Nažalost naša politička elita se prema ovom sklopu pitanja ponaša krajnje neodgovorno. Setimo se na primer da kada se pregovara o sastavu vlade poslednja ministarstva koja se dele jesu ministarstva kulture, vere, nauke i dijaspore. Tek nešto bolje stoji obrazovanje zbog velike sume novca kojom ministarstvo raspolaže. A posmatrano iz identitetske perspektive to bi trebalo da budu ministarstva oko kojih danas treba graditi veći deo ukupne državne i nacionalne politike. Evo jednog dobrog primera sektora u kome bi mnogo i moglo i trebalo da se uradi.
Ćirilično pismo je tokom poslednjih deset vekova predstavljalo osnovu identiteta srpskog naroda. Do Vukove reforme preko njega je naša kultura bila usko povezana sa kulturama drugih pravoslavnih naroda. Od tada pa sve do Skerlićevog predloga o usvajanju latinice, iz političkih razloga počinje koketiranje sa zapadnim pismom kako bi se našao način za približavanje „zapadnoj slovenskoj braći”, što je u praksi značilo postepeno odaljavanje od naše pravoslavne kulturne matrice. No u svakom slučaju sve do Prvog svetskog rata srpsko ćirilično pismo bilo je dominantno i zapravo jedino rasprostranjeno u Srbiji, Crnoj Gori, pa čak i u okupiranoj Bosni i Hercegovini gde je Kalajeva administracija uprkos propagiranju latinice morala upravne akte da izdaje na ćirilici kako bi ih narod razumeo.
Nakon kapitulacije Srbije krajem 1915, i Crne Gore početkom naredne godine, po istom receptu okupator je zabranio ćirilično pismo i otpočeo izdavanje prvih novina na latinici. U Beogradu su izlazile Beogradske, a na Cetinju Cetinjske novine.
Nakon formiranja Kraljevine SHS počinje istorija postepenog potiskivanja ćiriličnog pisma. Ovaj proces svoje ubrzanje dobija posle 1945. kada su komunisti posebno u rubnim etničkim krajevima srpstva jačali sve procese podsticanja separatnog identiteta i odvajanja od srpske kulturne matrice. Ovo je posebno vidljivo u Crnoj Gori koja je tokom datog perioda de fakto uvela latinicu da bi Ustavom iz 2007. proglasila za svoj zvanični jezik crnogorski jezik latiničnog pisma, koji je po Nikčevićevoj zaostavštini dobio još dva slova. Bosanski muslimani koji su nekada, takođe, koristili ćirilicu odavno su usvojili latinicu.
No situacija nije bolja ni u centralnoj Srbiji. Ako prođete centralnim beogradskim ulicama veoma retko ćete naići na natpis firme istaknut na ćiriličnom pismu iako je ono službeno, ustavom propisano pismo ove države. Kako protumačiti činjenicu da Mekdonalds u Rusiji ili Bugarskoj ima kompletan meni, ali i naziv firme napisan je na ćirilici dok u Srbiji sve to piše na latinici? Ili zašto Rajfajzen banka u Sofiji smatra da svoj naziv treba da istakne na ćirilici, a u Beogradu na latinici? Da stvari budu još luđe, i ruske kompanije u Srbiji slede slično ponašanje zapadnih kolega pa je tako Moskovska banka ovde usvojila latinicu. Posetioci Zvezdinih fudbalskih utakmica znaju da je novi sponzor kluba sa Marakane ruski Gasprom svoj veliki logo na stadionu takođe napisao latinicom.
Očigledno je da snaga Interneta, popularna kultura i tržišno ponašanje kod nas vode popularizaciji stranog i potiskivanju domaćeg pisma koje za svaku značajnu evropsku naciju predstavlja stub identiteta. Otvorite na primer zvaničnu prezentaciju Evropske unije pa ćete videti da se ona nudi na sva 23 zvanična jezika, uključujući od skoro i irski galik iako je on i u Irskoj još mnogo slabije zastupljen od engleskog.
Dakle, promocija i razvoj ćirilice mora da bude jedan od prioriteta zvanične državne politike. Za početak, treba preispitati član 26 Statuta Vojvodine, koji uvodi srpski jezik latiničnog pisma, što je suprotno članu 10 Ustava Srbije. Zatim treba doneti zakon o ćirilici koji će razraditi mere za promociju i primenu ćiriličnog pisma u Srbiji. Lako je propisati isticanje firmi na zvaničnom jeziku, osim za pripadnike manjina, ili uvesti posebnu taksu za isticanje firme na latinici. Radiodifuzna agencija bi trebalo da propiše svim televizijama da svoj logo ističu takođe na ćirilici kao i da se filmovi titluju samo na tom pismu. Takođe, Ministarstvo inostranih poslova i dijaspore, ali i predsednik morali bi nešto da urade kako bi naš narod u okolnim zemljama imao pravo da zaštiti svoje pismo i jezik.
viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije
Miša Đurković,
objavljeno: 04.11. 2010.
.jpg)
