Izvor: Politika, 14.Nov.2011, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme promena u EU
Potreba da se brzo reaguje na izazove uticala da se u praksi delimično zaobilazi Lisabonski sporazum, a EU deli na najmanje dva tabora
Premda se i dalje ne nazire kraj dužničke krize koja drma Evropsku uniju, već sada je sasvim izvesno da su aktuelni finansijski potresi poprilično promenili EU, od načina donošenja odluka do toga kako se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zemlje grupišu unutar Unije i gde vide svoju budućnost.
Bez ikakvih dugih i mučnih pregovora, lideri EU su u praksi praktično promenili institucionalnu strukturu i odnose među institucijama EU, ali i institucijama država članica.
Jedna od novina dugo pregovaranog Lisabonskog sporazuma bila je činjenica da je nacionalnim skupštinama i Evropskom parlamentu dato pravo suodlučivanja u donošenju odluka, ali su oni proteklih nekoliko meseci u praksi izbačeni iz igre. Za odluke o rešavanju dužničke krize, koje su sa ogromnom pažnjom dočekivane na finansijskim tržištima i uticale na pad ili rast kamatnih stopa ili vrednosti akcija, neophodno je bilo odlučivati brzo bez davanja šanse igračima na tržištima da se pripreme. Tako su u praksi parlamentarci ispali iz igre.
U krizi i Evropska komisija je skrajnuta i pretvorena u svojevrsno pomoćno telo šefova država i vlada EU okupljenih u Evropskom savetu. Upravo Evropski savet je postao mesto u kojem se donose konkretne odluke, iako je ovo telo predviđeno da samo daje smernice koje će se uobličiti u konkretne odluke kroz rad Saveta ministara a potom i u ostalim telima EU.
Premda Angela Merkel sada poziva na veće političko jedinstvo u EU i veću evropsku integraciju, u praksi se ogleda činjenica da su upravo institucije EU (Evropski parlament i Evropska komisija) izgubile značaj u korist Saveta ministara, dok je Savet izgubio moć u korist Evropskog saveta, a u okviru Saveta moć se slila pre svega u ruke nemačke kancelarke.
U okviru ovog procesa došlo je i do svojevrsne podele u EU, i to ne, kako se dugo prognoziralo, na bogatije i siromašnije države članice, već pre svega na članice koje jesu i koje nisu u zoni evra. Štaviše, postoji podela i među onima koje nisu članice evrozone jer je većina njih ove godine pristala da učestvuju u takozvanom Evro-plus paktu, odnosno obavezale su se da će svoje ekonomije i fiskalnu politiku uskladiti tako da jednog dana prihvate evro i u potpunosti poštuju Pakt rasta i stabilnosti koji propisuje limite za budžetski deficit i javni dug.
Dakle, Evropa koncentričnih krugova je već realnost. Prvi krug čine 17 članica evrozone, drugi drug 23 članice Evro-plus pakta, a u trećem krugu im se pridružuju i preostale četiri države (Velika Britanija, Švedska, Češka i Mađarska) koje iz različitih razloga ne žele da rade na ovom modelu usaglašenosti fiskalnih politika, pa stoje po strani što se tiče stabilizacije evra.
U ovoj krizi četiri države, koje su van Evro-plus pakta, praktično politički više ne igraju nikakvu ulogu. Čak i ekonomski moćna Velika Britanija, čiji su lideri priznali da bi propast evrozone bio katastrofalan za britansku ekonomiju.
A recept za spas evrozone se u suštini zna: popraviti sistemsku grešku u EU tako što će se uspostaviti duboka fiskalna integracija i uvesti stroži budžetski propisi.
Stanovište zvaničnog Berlina je da bi trebalo uspostaviti „uniju stabilnosti” smelim izmenama Lisabonskog sporazuma u kojim bi došlo do kreiranja pravog ministarstva finansija EU i stvaranja parlamentarne i pravosudne baze za budžetsko ustrojstvo u kojem bi Evropska komisija mogla da tuži neku državu ukoliko je suviše budžetski raspojasana, a da pri tome Evropski savet ne spreči kažnjavanje te države.
Prema oceni Marka Leonarda, izvršnog direktora Evropskog saveta za spoljne odnose, opasnost u planu o smeloj institucionalnoj reformi leži u tome da može doći do neuspeha u pregovorima, što bi, prema njegovom mišljenju, pokrenulo raspad EU.
S druge strane, postoji predlog koji podržavaju francuski predsednik Nikola Sarkozi i bivši nemački šef diplomatije Joška Fišer o dvobrzinskoj Evropi, koja bi EU podelila na prvoklasne članice (evrozonu) i članice za začelju (ostatak država članica EU).
„Ironija ovakve organizacije jeste u tome što bi ona omogućila neku vrstu ’federalizma bez federalista’, jer bi većina proevropskih institucija, kao što su Evropska komisija, Evropski parlament, Evropski sud pravde i brojne proevropske države članice, kao što je Poljska, ostale izvan novog jezgra”, kaže Leonard i dodaje da tu takođe postoji opasnost od dezintegracije. „Bilo bi sasvim moguće da lideri zone evra uspeju da se okupe i da spasu evro uz pomoć produbljene integracije, ali uništavajući usput EU gradeći čvrsto jezgro koje bi bilo toliko integrisano da bi uništilo jedinstveno tržište, ostavilo u zaostatku deset zemalja koje nisu članice evrozone i sprečilo Evropu da iskoristi svoju kolektivnu moć na svetskoj sceni.”
Analitičari smatraju da postoji i treća opcija, a to je da evropski lideri nastave dosadašnjom praksom da gase požare uspostavljajući nove međudržavne mehanizme kao što je Evropski fond za finansijsku stabilnost. Ova, najverovatnije najgora, opcija samo povećava mogućnost da se pokaže da su lideri evrozone nesposobni da reše krizu, što bi dovelo do dramatičnog kraha evra.
U ovakvoj situaciji, poznavaoce istorije evropskih integracija teši jedino činjenica da je proteklih pedesetak godina, kad god je bila u krizi, evropska porodica naroda iz nje izašla integrisanija i jača.
Nenad Radičević
objavljeno: 15.11.2011.
