Izvor: Politika, 28.Jul.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubrzaj, Srbijo
Ne želi Mencinger da mi usporimo. Jedan deo Srbije to hoće, onaj kome je ovo do sada savršeno odgovaralo. Oni koji nisu živeli od znanja i rada nego od poznanstava, klanova i veza
Ničeg novog u istoriji. Kada god neko negde krene, sa svih strana se čuje, složno – Uspori malo.
Hoćeš da pokreneš učmalu zemlju – uspori malo.
Hoćeš što pre u EU – uspori malo.
Hoćeš >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ofanzivu na kriminal i korupciju – uspori malo.
Reforme – uspori, bar malo.
Drugim rečima – kuda si ti, uopšte, krenuo. Još si i arogantan jer, ako ništa, pokušavaš da ispuniš ono što si kao plan napravio i ne odustaješ od toga. A, nama je uvek bilo najbolje bez plana, da preživljavamo, da kunemo sve druge za naš, ne tako lagodan, ali ne baš ni tako loš život, život u kom smo uvek trošili više od onoga što smo zaradili. Mislim i na državu i na većinu nas.
Nama je, kao što rekoh, sasvim fino ovako. Ne radimo previše, a opet preživljavamo. Formirali smo čitavu novu klasu – socijalno korumpiranih, onih koji uvek nešto nekome dođu i njima uvek neko nešto dođe, zaposlenih preko veze, s tročasovnim radnim vremenom, ogrezlih u kombinacijama i povlasticama... Zemlja nam je propala, prezadužena je, privreda nam ne radi, infrastruktura uništena. Sve zajedno, gotovo da nam je super. I? Šta ćemo sada? Da se zaustavimo? Ništa da ne probamo? Nigde da ne stignemo?
Da ja, kao premijer, poslušam savet – Vučiću, uspori malo?
I to ne savet Jože Mencingera, koji i sam kaže da nije previše pratio šta se u Srbiji radi, nego savet koji su mi, na naslovnim stranama i u hedovima, uputili brojni dnevni listovi i televizijske stanice, kao i političari koji nemaju politiku i ne znaju kako bi bilo kakva politika mogla da izgleda, osim bezumnog kontriranja u svemu, u nadi da će srpska linija manjeg otpora brzo i neumitno da odnese pobedu nad svakim planom, redom, disciplinom i radom.
Jer, upravo je to suština. Ne želi Mencinger da mi usporimo. Jedan deo Srbije to hoće. Svi kojima je ovo do sada savršeno odgovaralo. Svi koji nisu živeli od svog kvaliteta, znanja i rada, nego od poznanstava, klanova, veza... Svi koji su neznanje i lenjost proglasili za kvalitet i za koje je svaki rad – neprijateljski. Oni bi da ne idemo nikud. Da večno ostanemo na istom mestu i u mestu, kako se ništa u njihovom kvazisistemu ne bi poremetilo. Da ne bi vredni i kvalitetni isplivali na površinu. Da ih niko, nikada, slučajno ne bi pitao šta stvarno znaju i šta su, stvarno, uradili.
Oni su problem.
Razmišljao sam da li da odgovorim na sve što je Jože Mencinger rekao u intervjuu Slobodnoj Evropi ili, bar, na onaj deo koji je prenela „Politika” i zaključio da nisam dorastao i da nemam ekonomsko znanje koje Mencinger nesumnjivo ima, te ću manje polemisati s njim, a više s alternativama plana i programa Vlade Srbije koji sam izneo u ekspozeu pred narodnim poslanicima u Skupštini Srbije. Uzgred, dozvoljavam sebi samo jednu primedbu na račun svega što je izneo Mencinger, a to je da nisam čuo, video ni pročitao ni jedan jedini predlog koji bi govorio kako, šta i na koji način bi trebalo da uradimo da sprovedemo ozdravljenje srpske privrede, uz najvišu moguću zaštitu radnika i njihovih prava, te kakva je to šok terapija koju smo mi primenili. Kritika je uvek dobrodošla, ali najbolja kritika je ona koja nudi rešenja, a ne kritika koja kaže da ste arogantni samo zato što želite, konačno, posle decenija velikih neuspeha, nešto da promenite.
Vlada Srbije formirana je 27. aprila i nije imala uobičajenih sto dana uigravanja. Suočili smo se, od samog starta, ne samo s ambicijom političkih protivnika da omalovaže svaku vrstu napora i potrebe da se stvari u Srbiji energičnije i brže menjaju, već i s prirodnim katastrofama koje su usporavale, otežavale predviđene reforme i oduzimale kapacitet Srbije da se snažnije suoči s gorućim ekonomskim problemima. Naravno, kao što sam u ekspozeu rekao, reforme neće doneti odmah bolji život svakom čoveku u Srbiji, ali posle dve ili tri godine disciplinovanog provođenja našeg temeljnog i ozbiljno osmišljenog plana pružiće se prilika svakom čoveku da svojim radom obezbedi sebi i svojoj porodici nešto bolji život. Cilj je da reformama stvorimo konkurenciju, takmičenje ili, jednostavnije, tržište ideja, ljudi i kapitala. Posle sprovedenih reformi, neće se čuti vapaji o tome kako nam postojeću situaciju štiti i čuva određeni zakon, već kako da svojom marljivošću, znanjem i energijom uradimo i zaradimo više. Da te naše želje i zahteve uvećavamo tako što ćemo svoju inicijativu da pojačamo, da ne čekamo da nam posao padne s neba ili da nam ga poštar donese na vrata, da shvatimo da je najbolji i najisplativiji posao u privatnom, a ne javnom sektoru. Da izvršavamo obaveze prema državi, da ne učestvujemo u izbegavanju plaćanja svih računa državi jer time sebi oduzimamo i uređene domove zdravlja i dobre škole, motivisane nastavnike i lekare, kao i moderne autoputeve.
(U sutrašnjem broju: Šta smo uradili, a šta je pred nama)
Aleksandar Vučić
objavljeno: 28.07.2014.
.jpg)
