Izvor: RTS, 26.Maj.2013, 08:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Turska u čekaonici EU
Pre tačno osam godina Evropska unija je otvorila pristupne pregovore sa Hrvatskom i Turskom. Hrvatska postaje članica Unije za nešto više od mesec dana, dok je Turska od članstva jednako daleko kao i 2005. godine. Smatrajući da je vreme da se u razgovore s Turskom unese nova dinamika, predsednik Evropskog Saveta Herman van Rompaj otputovao je u Ankaru kako bi premijeru Erdoganu lično uručio poziv za posetu Briselu. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Evropska unija je pre osam godina otvorila pregovore o pristupanju sa Hrvatskom i Turskom. Hrvatska će u junu postati punopravna članica EU, ali Turska je još uvek veoma daleko. Predsednik Evropskog Saveta Herman van Rompaj otputovao je u Ankaru kako bi uneo novu dinamiku u pregovore sa Turskom.
Nemački i austrijski mediji prate najnoviji razvoj događaja između EU i Turske bez velikih komentara. Prvo, ako se na tom planu nešto zaista i pokrene, to nije garancija da će teći do kraja i drugo, van Rumpaj predsedava telom u kome on lično čak nema ni pravo glasa, prema tome, nejasno je s kakvim ovlašćenjima on uopšte nudi Ankari ukidanje EU viza za turske državljane.
Ukratko, i za odobravanje i za proteste ima vremena. Distanca između EU i Turske je jednako velika kao i pre, razlika je samo u tome na čiju inicijativu ona ostaje ista.
Prema poslednjim ispitivanjima javnog mnenja, Turci s dosta hladnoće posmatraju EU. Ako je verovati tim podacima koje prenose zapadni mediji, tek trećina turskog biračkog tela još želi da njihova zemlja uđe u zajedničku evropsku, što znači "tuđu" kuću.
Pre osam godina, kada je Ankara s puno poleta ušla u pristupne razgovore sa Briselom, turska vlada je mogla računati na podršku više od dve trećine glasača. Od tada, završeni su razgovori samo za jedno poglavlje, ono koje se tiče nauke i istraživačke delatnosti.
Ostalo otvoreno još "samo" 34 poglavlja
Da li je takav usporeni razvoj događaja udarac na samosvest Evropske unije ili Turske?
Zemlje Evropske unije, iako oslabljene finansijskim udarcima, pune istorijskih i novih resentimenata jednih prema drugima, EU članice znaju da im jedino Unija osigurava standard realno merljive internacionalne težine.
Posebno su se Nemačka i Francuska od dolaska Olanda (vlade, a ne javnosti tih zemalja) izjasnile za nastavak pregovora sa Turskom, ali u tom smislu niko nije spominjao ukidanje ulaznih viza za turske državljane.
U prevodu to znači da Unija neće dopustiti da joj eventualno anti-EU raspoloženje u Turskoj previše utiče na planiranje dnevnog reda - ako ide, ide, ako ne, isto dobro.
Drugo pitanje je hoće li se Ankara ovog puta pobrinuti da ne ide, ili da ovog puta slučajno ne bi krenulo?
Osam poglavlja, ona o slobodnom protoku robe, radne snage, usluga, zatim poljoprivredi, ribarstvu, saobraćaju, carinskoj uniji i spoljnim poslovima, su zamrznuta, uglavnom zbog nelagode koju Ankara oseća zbog ideje da bi sela za isti sto sa Nikozijom.
Treba li Turskoj EU?
Znači, problem je u turskoj samosvesti, to je faktor koji se promenio u poslednjih nekoliko godina. Ne samo da Turska misli kako može bez EU, već šta više, vlada mišljenje da bi EU samo nepotrebno sužavala njene opcije u spoljnoj, ekonomskoj ili verskoj politici.
I zato je van Rompaj, kako neki austrijski mediji pišu, "vidno potresen i svestan veličine trenutka", otputovao u Ankaru, da lično umiri turske nelagode u odnosu na EU i pozove premijera Erdogana u Brisel, gde bi se "već do kraja godine nešto moralo pokrenuti".
Stvar je u tome da se i u Turskoj nešto pokreće, ali Unija nije sigurna kakvu interpretaciju podariti tim promenama.
Kao prvo, ako premijer Erdogan u trenutku emotivne slabosti prihvata posetu visoko pozicionisanog i "vidno potresenog" EU političara, da li to znači da Turska time leči povrede nacionalnog ega nastale pod međunarodnim diplomatskim udarcima poslednjih nedelja?
Uz podršku libanskog Hezbolaha i Irana, turski neprijatelj Asad se ponovo učvršuje na vlast u Siriji. Na sve to američki predsednik Obama glatko, javno, bez pardona i na svom terenu odbija zahtev premijera Erdogana za slanje oružja ustanicima u Siriji.
Da li je Ankara zato postala mekša prema Briselu, iako je svesna opasnosti da bi se njeno poniženje u EU čekaonici i dalje moglo produžavati?
Emotivna turska priroda
Međutim, pravo pitanje koje se postavlja u Briselu, ali i u zemljama članicama EU, ne tiče se taktičkih poteza turske spoljne politike, već više neizgovorenog straha da bi motivi vlade u Ankari mogli biti previše emotivne prirode, znači iracionalniji nego što bi udruženi Evropljani to bili u stanju da podnesu.
U prevodu, turske vlasti se lako ljute, uvredljive su, ponos i čuvanje ponosa su velika stavka u njihovoj spoljnoj politici, izrazi respekta i poštovanja prema Turskoj stalno moraju biti na talasu visokog intenziteta, dok je sama EU, s druge strane, dosta brutalan klub što se međusobnih odnosa tiče.
Je li zato Turska uopšte spremna da igra u u timu, ili ona, stalno tražeći specijalne klauzule, želi za sebe pravo solo-igrača? To je pitanje koje sebi postavljaju stratezi EU proširenja.
Ovdašnji mediji povremeno beleže iz evropskog ugla vesti da Erdoganova vladajuća Partija pravde i razvoja pokreće promenu nacionalnog zakonodavstva za delimičnu, pa i potpunu zabranu alkohola. Stjuardese turske avio-kompanije više ne smeju da upotrebljavaju ruž za usne, službena Ankara izdaje državno finansiranu brošuru sa detaljnim seksualnim savetima stanovništvu koji bi jednako podigli i uživanje u seksu i natalitet.
Evropi je ponekad zaista teško razumeti kojim to putem ide Turska, što nikako ne treba tumačiti da se evropske vlade sa svoje strane zalažu za neumerenu konzumaciju alkohola, ili, ne daj Bože, da od svojih birača pokušavaju da sakriju neke njima nepoznate detalje seksualne igre.
Pogledaj vesti o: Nova godina
