Izvor: Danas, 08.Dec.2015, 11:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tri pukotine EU
Pre deset ili dvadeset godina egzistencijalno pitanje s kojim se suočavala Evropska unija glasilo je da li ona ima svrhu u globalizovanom svetu. Pitanje koje se danas postavlja jeste da li EU može efikasno da odgovori na velike spoljne potrese.
Nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata Evropa je mogla da priušti da ignoriše ono što se dešava van njenih granica - bezbednost je posao Sjedinjenih Država. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Ali stvari su se promenile. Povlačenje SAD iz Iraka signaliziralo je ograničenje njihovog angažmana, a problemi u neposrednom susedstvu EU - ne samo u Siriji, već i na severu i jugu - sada kucaju na njena vrata. Zato bi se stekao utisak da glavni prioritet EU treba da bude da zaštiti sebe i pomogne da se stabilizuje njeno okruženje.
Ipak, zbog tri unutrašnje pukotine EU je teško da ostvari te ciljeve. Britanija se pita treba li EU uopšte da postoji. Zapad i istok Evrope se ne slažu u vezi sa izbegličkom krizom. A Francuska i Nemačka se razmimoilaze kada je reč o prioritetima.
Muka Britanije zbog njenog članstva u EU vuče korene iz istorije - čuveno je zalaganje Vinstona Čerčila iz 1946. stvaranja Sjedinjenih Država Evrope - ali bez Britanije. Ipak, malo ima osnove za britansku evrofobiju - ništa suštinski ne izdvaja Ujedinjeno Kraljevstvo od ostatka kontinenta. Istini za volju, rigorozno preispitivanje funkcionisanja EU koje je sprovelo britansko ministarstvo spoljnih poslova nije rezultiralo agendom za repatrijaciju kompetentnosti.
Jedini važan zahtev koji je premijer Dejvid Kameron izneo u pismu koje je nedavno uputio EU tiče se unutrašnje migracije. Britanija, nekadašnji šampion u mobilnosti radne snage, sada postaje obazriva kada je reč o stranim radnicima i želi da ograniči njihov pristup socijalnim beneficijama. To je potencijalna jabuka razdora u odnosu Britanije i EU; ali teško da je to razlog za okončanje četiri decenije dugog partnerstva.
Ankete ukazuju da će rezultat referenduma Britanije o ostanku u EU, koji je Kameron obećao da će održati do kraja 2017, biti tesan. Ali on bi bio i kiks i tragedija ako bi Britanci glasali za "Brexit" kao vid zaštite od pometnje na kontinentu.
Druga pukotina se pojavila sa izbegličkom krizom. Do 2014. ogromno proširenje EU iz 2004. moglo je da bude pozdravljeno kao uspešna priča, pošto je to značajno doprinelo brzoj i mirnoj ekonomskoj i političkoj tranziciji u centralnoj i istočnoj Evropi. Sticao se utisak da je u toku pravo evropsko ujedinjenje.
Ipak, izbeglička kriza je otkrila da zapadne i istočne članice EU ne dele isti koncept države. Većina zapadnoevropskih zemalja se stopila, barem defakto, po neetničkoj i neverskoj definiciji. Većina je dom priličnih etničkih i verskih manjina. To nije bio lak preobražaj i postoje razlike u primetnim kapacitetima zemalja da apsorbuju više imigranata; ali promena je nepovratna.
Međutim, većina zemalja centralne i istočne Evrope se buni. Mađarski premijer Viktor Orban je razvio oštru antimuslimansku retoriku. NJegov slovački kolega Robert Fico je u julu saopštio da će njegova zemlja prihvatiti samo izbeglice hrišćanske veroispovesti. Češki predsednik Miloš Zeman se obratio grupi Blok protiv islama i rekao njenim pristalicama da oni "nisu ekstremisti". A novi poljski ministar za evropska pitanja Konrad Šimanski nije sačekao da prođe ni 24 sata nakon napada u Parizu da ih iskoristi da bi osudio propuste Evrope.
Tu nije reč o neslaganjima u vezi s politikom. Reč je o podeli zbog principa - samih principa ugovora EU i Povelje o osnovnim ljudskim pravima. Bilo koja osoba koja se goni po političkoj osnovi ima ustavno pravo na azil, pogotovo u Nemačkoj. Suprotno ustaljenim uverenjima, nemačka kancelarka Angela Merkel je postupala na osnovu moralnih vrednosti, a ne demografskih interesa, kada je ove godine primila oko milion izbeglica u Nemačkoj.
Nemačka retko kad očekuje solidarnost od svojih evropskih partnera. U jeku migrantske krize se nadala da će je ovog puta dobiti. To što su zemlje koje i dalje masovno profitiraju od evropske solidarnosti javno i kategorično odbacile tihi apel Nemačke neće biti lako zaboravljeno.
Treća pukotina se prostire između Francuske i Nemačke. Bezbednost je od napada u Parizu 13. novembra postala glavni cilj Francuske. U međuvremenu, Nemačka akcenat stavlja na organizaciju prijema i smeštaja masovnog priliva izbeglica. Ova podela je više rezultat okolnosti nego što je suštinska. Terorizam može da se raširi na Nemačku, a izbeglice mogu da se kreću preko granice. Ipak, zabrinutosti javnosti i prioriteti vlade se razlikuju, barem za sada.
I Merkel i francuski predsednik Fransoa Oland su izrazili posvećenost međusobnoj podršci. Francuska će primiti deo izbeglica, a Nemačka će poslati deo trupa u Mali. Ali simbolični gestovi nisu dovoljni. I dalje postoji opasnost da i jedna i druga zemlja smatra da je ostavljena u kritičnom trenutku.
Predlagane su ambicioznije inicijative. Zigmar Gabrijel i Emanuel Makron, nemački i francuski ministri ekonomije, nedavno su apelovali da se napravi zajednički fond za hvatanje u koštac s pitanjem izbeglica u Evropi i bezbednosnim izazovima i za finansiranje zajedničke politike. Fond bi služio kao konkretan mehanizam za podelu rizika i bio bi skroman, ali značajan korak ka prevazilaženju mrtve tačke kada je reč o inicijativama EU ako ne ka međusobnoj odbrani i bezbednosti, kako predlažu neki stručnjaci.
Očito je potrebna veća smelost u bilo kom obliku. U suprotnom, neuspeh hvatanja u koštac sa zajedničkim rizicima može i te kako da rezultira time da građani veruju isključivo u naciju-državu, a da odbacuju solidarnost i da traže trajan povratak nacionalnih granica.
Nije slučajno što su se tri pukotine u EU pojavile baš u trenutku kada se ona suočava sa izazovima bez presedana. Spoljni pritisci otkrivaju unutrašnje slabosti. Evropa može ili da ih prevaziđe ili da pod njima popusti. Izbeglička i bezbednosna kriza u EU, koje su blisko povezane, stvaraju njen trenutak istine.
Autor je profesor na Fakultetu za političko rukovodstvo Herti u Berlinu i generalni komesar za političko planiranje u francuskoj vladi
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
