Izvor: Politika, 28.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tito u Briselu
Nasuprot liberalizmu koji je lišen utopije, u titoizmu je bilo vere i nade u bolje sutra
Onomad u Briselu datum početka pregovora sa EU Dačić je proglasio najvažnijim događajem za Srbiju od Drugogsvetskog rata, a Vučić je istom prilikom optimistički dodao da će to biti prilika da nam bude omogućeno da radimo „jednako vredno kao u Titovo vreme”. Otkud sada Tito? Da li se Tito omakao Vučiću u Briselu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili je bivši radikal planski posegnuo za nostalgijom koju je njegov dojučerašnji šef Šešelj pokušao da istera glogovim kocem šetajući se svojevremeno oko Kuće cveća. U intervuju za „Frankfurter algemajne cajtung” Vučić ističe Đinđića i Maksa Vebera i odriče se Velike Srbije. Kaže: „Grešio sam.” Lepo. A u obraćanju domaćoj javnosti iz Brisela pominje Tita. Svakom delu javnosti ponudio je ono što mu godi. Nemcima Vebera, a Srbima Tita.
Možda je Vučić hteo da unese nadu u kapitalizam koji se nikada nije pravdao nadom nego realnošću. Razbuđivanje nade preko prošlosti zaslužuje mali komentar. Nije li to titoizam i službenoj politici prestao da bude nekoristan kao mračna prošlost koju treba svladati i postao nostalgično sredstvo? Da li je Dačić zaboravio Miloševića, a Vučić Šešelja? Ko će ih znati? Ali je sigurno da se danas kod srpskih masa ne može nada podgrejati ni Miloševićem ni Šešeljem. A još manje put u EU. Tu Sloba i Voja samo smetaju. Zato onda daj katkad i Tita! Da li je Tito ključ za sve, opšti brend, u dobu kada se možda istrošio san običnog čoveka o svom dućanu koji je pratio san o vlastitoj nacionalnoj državi?
Verovatno od svega pomalo. U meri u kojoj su se uz pomenuta nadanja nakon rušenja socijalizma počela javljati i masovnija razočarenja, menjao se i odnos prema titoizmu. O tome svedoče mnogobrojna sociološka istraživanja. Brutalnosti novih nacionalnih kapitalizama u regionu smanjuju kritičnost prema Titu, jačaju titostalgiju i snaže uverenje o Titovom zlatnom dobu. Nije bilo zlatno, ali jeste bilo sigurnije, možda i otuda što je bilo autoritarnije. Franc Nojman je svojevremeno socijalizam nazivao vaspitnom diktaturom. Ova ocena današnjem liberalnom uhu zvuči skandalozno iako je našem regionu sveopšta dozvoljenost donela rat, kriminal i plačke. Važnije je to da se postupno probija složenije sećanje na titoizam. U Srbiji se to vidi još od početka našeg veka, kada je Milošević kao ključni krivac i negativni heroj potisnuo Tita iz te uloge. Danas je još očevidnije da titoizam nije zatvoreno poglavlje prošlosti. Ima tu još dosta stvari koje kod bravara intrigiraju. Nasuprot liberalizmu koji je lišen utopije, u titoizmu je bilo vere i nade u bolje sutra. Obični čovek se nadao novom društvenom stanu, zaposlenju, Jadranu. Nije li povremeno službeno podsećanje na Tita provokativna antiteza dobu u kom je iščezla vera da će biti bolje? Nije li titostalgija žal za dobom u kom je bilo više nade? Da li je bravar bio bolji zato što je bio maher, prevarant i iluzionista koji je uspešno zamajavao region nadom? Zašto onda nešto i ne prisvojiti od njegove veštine i katkad ga pomenuti?
Pre će biti da se ovde nešto drugo krije. Nije Broz baš bio dobar skroz, nego su posletitoistički vladari sami nenamerno doziđivali Titovu poslekomunističku harizmu i to vlastitim ratovima i tajkunizacijom. Jeste srušen Berlinski zid, ali je dignut zid između bogatih i siromašnih. Da je stvar samo u tome što se sirotinja drugačije seća od bogatih, onda bi se titostalgijamogla lakše razumeti. Ali zašto se i neoliberalna vlast katkad okreće Titu? Da li otuda što nestaje ideologija koja je sve pravdala Kosovom? Ako nema kosovske, nacionalne, onda treba tražiti novu nadu. Ako je teško naći novu, ima li stare nade? Umešnost političara leži u podgrevanju nade i optimizma. Najvirtouzniji znaju kada treba promeniti sadržaj nade, a oni još bravurozniji znaju kako ostati dosledan, a prodavati sasvim drugačiju maglu.
Gorepomenuto, možda i slučajno, podgrevanje titostalgije kod masa u obliku parfimisanog sećanja na samoupravljanje ne liči na manevar, nego više na grč odbrane. Iako se domaći političari rado druže sa popovima, krste i levom i desnom rukom, idu na slave tajkuna, ipak se katkada služe i nostalgijom: „Vrati se čobanine.” U Bosni pošteno govore da je nenormalan onaj ko nije titostalgičan. Možda preteruju, ali ih je dosta jada ubilo, pa ih je i razumeti.
Može neko pomisliti da je Vučić u Briselu posegnuo za Titom zato što je prodao Kosovo. Bože sačuvaj! Ili je možda povremeno prizivanje titoizma od aktuelnih srpskih vlastodržaca signal za regionalnu saradnju u ime zajedničke prošlosti? Ko zna? Možda ni oni sami tačno ne znaju šta može doneti balon titostalgije? Ne treba nagađati. Zasad Tito u Briselu liči na crveni performans uoči svetosavskih proslava. Bivši radikali su izgleda postali svesni da sa Dražom kao simbolom ne mogu dalje od Zemuna, dok sa Titom kao brendom mogu sve do Celja. A od pre nekoliko dana, izgleda i do Brisela.
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Todor Kuljić
objavljeno: 28.01.2014.
