Izvor: Danas, 15.Dec.2014, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teranje vetra kapom
Grupa nevladinih organizacija predložila je da Srbija na putu ka Evropskoj uniji treba da dobije još jedan uslov - otvaranje tajnih dosijea službi državne bezbednosti. Ideja im je da nateraju vladu da usvoji zakon i da se na taj način, jednom za svagda, raskrsti sa prošlošću i već jednom krene napred. Ipak, mada je svaka vlast od 5. oktobra 2000. to najavljivala zaklinjući se u demokratske tekovine (časna pionirska!), >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nijedna se nije odvažila da to i učini.
Đinđićevim i Tadićevim "demokratama" nije bilo dovoljno sedam godina vlasti da to urade. Mada, istine radi, Đinđićeva vlada je 2002. donela uredbu o uvidu u dosijee kojom je predviđeno da MUP objavi spisak svih građana koji su imali dosije u Državnoj bezbednosti Srbije. Ustavni sud je tada ekspresno uredbu proglasio neustavnom, a naredna, Koštuničina vlada, nije ni pomišljala da to pitanje zakonski uredi, kao ni Tadićeva, odnosno Cvetkovićeva vlada. Na tom polju se nisu proslavili za dve i po godine vlasti ni naprednjaci, koji tvrde da politička volja postoji, ali zakon već godinama stoji zaglavljen u skupštinskoj proceduri. I ni makac odatle. E sad, tu dolazimo do pitanja demokratije u Srbiji. Po meni, otvaranje dosijea je najbolji primer da sve vlasti u poslednjih 15 godina u svojoj suštini zapravo i nisu bile demokratske. Jer, šta je toliki problem otvoriti dosijee osoba koje je pratila i prisluškivala Miloševićeva policija samo zato što su bili protiv njegove autokratije? Odgovor je, kao i uvek, krajnje jednostavan. Otvaranje dosijea ne odgovara nijednoj partiji na vlasti, jer se plaše da će se pokazati ko su lideri stranaka i ko je sve sedeo i sedi na čelu državnih institucija.
Jer, Srbija ni danas nije raščistila sa Miloševićevim režimom i njegovim ratno-huškačkim nasleđem. A bez toga nema napred. Pogledajte samo nerešene odnose koje Srbija ima sa skoro svim susednim zemljama - Hrvatskom, BiH, Kosovom, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom... Svako malo neka od tih država potegne pitanje poštovanja prava svoje nacionalne manjine u Srbiji ili nerešene pogranične sporove ili pitanje ratne odštete, imovine nekad zajedničke države... I to se tako vuče godinama. Niko nema ni dovoljno političke hrabrosti, mudrosti i diplomatske veštine da ta pitanja reši, nego se svi dure, što bi moja baba Milunka rekla - kao uvređene mlade. Zato i tvrdim da današnji vlastodršci, kao i njihovi prethodnici, niti znaju šta je demokratija, niti imaju pojma o tome. O poštovanju demokratskih principa da se i ne govori. Svaka vlast je dosegla "zvezdane trenutke" sprovodeći pravno nasilje, bilo u parlamentu, bilo nad građanima.
Recimo i da svi izveštaji Evropske komisije, baš kao i nedavni Saveta za borbu protiv korupcije (još jedan u medijima prećutani izveštaj, izuzev Danasa), pokazuju da svaka, pa i ova vlast, usvaja zakone na tonu, a da je njihova primena u praksi ravna nuli. Zadovoljiti formu, ali ne i suštinu, to je poruka vlasti. Takoreći, zakoni države Srbije su bezvredni i zavise od političke volje. Doduše, pravosudni sistem ionako ne funkcioniše već tri meseca, što je milina za vlast, jer može da radi šta hoće.
O nepostojanju demokratije u Srbiji najbolje govori baš to što zakone, ma koliko oni bili demokratski, vlast namerno ne sprovodi. Ono što imamo je samo scenografija i to prilično loša. Kulise za pozornicu sa lošim glumcima, nazovipolitičarima. Hoću reći, glumcima koji pokušavaju da glume političare u srpskom junačkom komadu Čiča Ilije Stanojevića s početka 20. veka i kojima su Turci i dalje najveći neprijatelji, pa ih u zanosu pozorišne predstave, potpomognuti frenetičnom publikom u bircuzu sa zemljanim podom, gde stolovi stoje nakrivo, ubijaju i po nekoliko puta, sve da bi pokazali da su moćni. Neprimenjivanje zakona samo može da znači da je vlast nedemokratska i da postoji drugi kanal uticaja, lični, kojem se opet prilagođavaju zakoni, uredbe i drugi državni akti. To opet znači da je demokratija u Srbiji samo reč čija suština, a to je primena zakona, za neke važi a za neke ne. Pogotovo ako su na vlasti. Muž pesnikinje Desanke Maksimović, istoričar umetnosti Sergej Slastikov, svojevremeno je veoma lepo opisao dokolicu i gubljenje vremena, sve ono što vlast u Srbiji radi - "Teraju kapom vetar !" Mogu vam reći da im baš dobro ide!
