Izvor: Politika, 16.Sep.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sveže ideje
Praktičan efekat usvajanja prvobitnog teksta rezolucije bio bi veliki jaz između Evropske unije i SAD, sa jedne strane, dok bi sa druge bila Srbija sa svim onim zemljama koje imaju taj luksuz da mogu da dozvole takvu distancu
Pre tačno nedelju dana usvojena je rezolucija o kojoj su se Beograd i Brisel dogovorili, što je pokazalo da je način na koji je ona prvobitno poslata u avgustu bila greška. Iako sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tada, kao i sada, davao izjave da nije trebalo ići sa rezolucijom koja nije bila usaglašena sa EU, priznajem da je i meni bilo teško da gledam težak hod Vuka Jeremića do govornice Generalne skupštine i napor sa kojim je čitao svoj tekst. Sigurno je da takva neprijatnost izaziva pitanje da li je pristajanje na promenu bila greška, imajući u vidu da jeste bilo pritisaka i pretnji da Srbija promeni tekst, i nije laka činjenica da su takvi pritisci urodili plodom.
Treba biti, ipak, svestan da bi eventualni uspeh prvobitnog teksta bila Pirova pobeda jer bi njena cena bila previsoka. Praktičan efekat takve rezolucije bio bi veliki jaz između Evropske unije i SAD, sa jedne strane, dok bi sa druge bila Srbija sa svim onim zemljama koje imaju taj luksuz da mogu da dozvole takvu distancu. Da li Venecuela ima EU kao najvećeg trgovinskog partnera i investitora i da li joj EU daje kvartalno bespovratno finansijsku pomoć da bi se popunile rupe u budžetu, kao što je slučaj sa Srbijom. Nije sve u parama naravno, ali ako se još pogleda ko garantuje bezbednost Srba na Kosovu onda to nisu Rusi koji su prvi još 2003. godine otišli sa Kosova, ni Afrička unija ni Arapska liga već opet Evropska unija sa Euleksom. Koga svi ovi faktori ne zanimaju, već gleda samo pitanja principa i nacionalnog ponosa, nema nikakvo pravo da komentariše i kritikuje spoljnu politiku.
Zbog svega navedenog Srbija ne sme da dozvoli da ne bude u istom čamcu sa Evropom kada se radi o sudbini Srba na Kosovu. I u tom svetlu se mora gledati promena fokusa politike. Mi ne treba da branimo međunarodno pravo niti svoju ustavnu preambulu već prioritet mora da bude autonomija srpske zajednice kako na severu tako i na jugu Kosova bez obzira na bilo koje statusno rešenje. To pitanje, uprkos svemu, još nije do kraja rešeno, imajući u vidu da se ono trenutno naziva „nadzirana nezavisnost”, što je pojam koji je sam sebi kontradiktoran. Srbija bi trebalo upravo tu da nađe šansu za otvaranje novog razgovora.
U ovoj novoj fazi, međutim, mora se pristupiti sa svežim idejama koje neće biti sakrivene od javnosti. Uspesi „tajne diplomatije” retko kad se valorizuju jer javnost često odbija da prihvati rešenja o kojima ranije nije obaveštena. Valjalo bi se podsetiti i predloga Volfganga Išingera o sporazumu nalik onom između dve Nemačke kojim je Zapadna Nemačka pragmatično afirmisala svoj suverenitet nad Istočnom Nemačkom (Osnovni sporazum iz 1972. godine). Mi smo tada taj predlog sa indignacijom odbili, a sada je jasno da bi on bio mnogo više nego što bi se danas moglo zahtevati. Ipak, neki njegovi elementi mogli bi biti iskorišćeni, kao i delovi Ohridskog sporazuma u delu koji se odnosi na dve nacionalne zajednice u ustavnoj podeli vlasti (makedonsko-albanski sukob). Ima još realnih predloga koje Srbija može da iznese na sto, ali to mora učiniti otvoreno, aktivno preuzimajući inicijativu i tražeći prvo dogovor sa Briselom. Na takav način Srbija bi mogla maksimalno da iskoristi nov početak koji ima sa Evropskom unijom oko rezolucije u Ujedinjenim nacijama, a ne nikako tražeći za uzvrat status kandidata a da nije prošlo ni pet dana od Generalne skupštine. Takvo traženje „nagrade” bi i za naše standarde bilo previše neozbiljno.
Centar za novu politiku
Vladimir Todorić
objavljeno: 16.09.2010.
