Izvor: B92, 26.Maj.2012, 18:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sudbina EU - raspad ili superdržava
Šta će se dogoditi sa Evropskom unijom u budućnosti teško je reći, ali stručnjaci smatraju da joj preostaju dva izbora.
Jedan put vodi prema totalnom raspadu evra sa svim političkim i ekonomskim posledicama koje to povlači sa sobom, dok se drugi, puno svetliji put, odnosi na prenos bogatstva preko evropskih granica, uz odgovarajući gubitak suvereniteta.
Prema tome, dve su alternative: razdvajanje ili superdržava, piše Economist.
Ovo je svojevrsno >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << iskušenje i test za evropsku integraciju iza koje stoji 60 godina dugotrajne istorije i saradnje. Veliki napor radi očuvanja valute smatraće se punovažnim samo ukoliko Evropljani u tom pogledu dele osećaj zajedničke svrhe. Najviše od svega, ovo je test za Nemačku čija kancelarka, Angela Merkel, smatra kako je pretnja od raspada evra zapravo nužna da bi tvrdoglave evropske vlade sprovodile dalje reforme u svojim državama. No nemačko balansiranje zapravo baca sumnju na budućnost evra, čime se povećavaju i troškovi intervencije te ubrzava kolaps za koji Merkel tvrdi da ga želi izbeći. U svakom slučaju, odluka o budućnosti Evrope biti će doneta u Berlinu.
U poslednje dve godine, obeležene krizom, evropski lideri nisu želeli da odaberu neku od pomenutih alternativa, već su naprosto pobegli od te odgovornosti. Saglasni su oko zadržavanja evra kao glavne valute, izuzevši Grčku. Ipak, severno-evropski investitori, na čelu s Nemačkom, neće izdvojiti dovoljno sredstava za opstanak evra, dok evropski dužnici sa juga severnjacima sve više zameraju to da im naređuju kako da vode sopstvena privrede.
Bez obzira na sudbinu koja će zadesiti Grčku, plan spasavanja zahteva mnogo više. Evrozona bi se, ako ne želi da doživi potpuni krah, morala osloniti na zajedničke resurse i to pomoću svojih velikih banaka te kroz izdavanje evroobveznica radi raspodele tereta duga.
Potrebno je brzo reagovati jer vreme ističe, a korak prema federalizmu zbunjuje mnoge Evropljane. Sve lošije informacije o poslovanju evropskih banaka izazvale su sumnju kod štediša i investitora pa su oni na oprezu više no ikad. Sasvim je jasno kako evrozoni hitno treba rešenje i jasan plan.
Postavlja se pitanje da li je evro vredan spasavanja i koliko se to uopšte isplati? Čak i najtvrdokorniji zagovornici jedinstvene valute sada priznaju da stvari ne stoje dobro kao i da situacija sa evrom postaje sve gora. Grčka nikad nije smela ući u evrozonu. Francuska i Nemačka jurile su poput kočije s konjima kroz pravila koja su dizajnirana kako zaduživanje evropskih vlada ne bi izmaklo kontroli.
Tvrdokorni zagovornici evra nisu uspeli da shvate da, iako su Irska i Španija poštovala fiskalna pravila u vezi s evrom, te su zemlje naprosto bile preranjive kad su u pitanju nekretnine, dok su Italija i Portugal uhvaćeni u zamku sporog rasta i opadajući konkurentnosti.
Mnogi smatraju kako bi raspad mogao omogućiti pojedinim zemljama da vrate kontrolu nad sopstvenom monetarnom politikom, a jeftinija će im valuta omogućiti da usklade nadnice sa produktivnošću radnika, barem na neko vreme. Zagovornici raspada zamislili su jedan vrlo optimističan scenario, odnosno prijateljsko razdvajanje.
Svaka bi vlada proglasila da se svi domaći ugovori koji se tiču depozita, kredita, plata i cena trebaju promeniti u novu valutu. Da bi izbegli odliv kapitala, banke bi, posebno u slabijim ekonomijama, barem preko vikenda trebale u potpunosti obustaviti ili barem ograničiti isplate. Vlade pak bi, radi sprečavanja odlaska kapitala, trebale nametnuti određeni nivo kontrole.
Sve to donekle dobro zvuči na papiru, ali da bi se postiglo takvo stanje potrebni su ogromni troškovi. Čak i da ceo proces s raspadom bude besprekorno izveden, banke i preduzeća širom kontinenta bi se raspala jer im se stanja u domaćoj i inostranoj bilansu više naprosto ne bi poklapala. To bi pokrenulo tužbe, a vlade s deficitom bile bi primorane na brutalno smanjenje potrošnje ili štampanje većih količina gotovine.
I to je optimističan scenario. Ali, verovatnije je da će do raspada doći zbog poniranja cena globalnih deonica, pada kvaliteta, bega banaka i kolapsa u proizvodnji. Devalvacija valute u slabim ekonomijama te aprecijacija u snažnim uništiće bogate zemlje - proizvođače.
Kontrola kapitala nije dozvoljena u Evropskoj uniji a ukidanje evra je nezakonito, pa bi cela unija zapala u pravni pakao. Neke bogatije zemlje mogle bi kroz obustavu jedinstvenih tržišta zaštiti svoje proizvođače te pokušati odvratiti ekonomske migrante ograničavanjem slobode kretanja. Prema tome, bez protoka ljudi, dobara i kapitala, malo bi toga ostalo od Evropske unije.
Economist ističe kako je dobrovoljno napuštanje evrozone vrlo nepromišljeno te je spašavanje evra i unije poželjno naspram raspada i kraha cele Evrope.
