Izvor: Danas, 11.Sep.2014, 22:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta su obaveze Srbije /5
Pre nego što predložimo moguća rešenja za probleme u procesu usklađivanja koje smo izneli u 3. i 4. delu ovog serijala tekstova, čini nam se celishodnim da - imajući u vidu da se radi o procesima koji se prepliću, ali i jasno pravno razlikuju - razgraničimo usklađivanje domaćeg sa pravom EU i pregovore o članstvu u ovoj organizaciji.
Pre otvaranja svakog pregovaračkog poglavlja u procesu pregovora >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << o članstvu Srbije u Uniji, vrši se pregled/skrining usklađenosti domaćih normi sa pravom EU. Međutim ova dva procesa (usklađivanja i pregovaranja) nikako se ne mogu izjednačiti ni pravno, ni metodološki, ni politički.
Obaveza usklađivanja domaćeg prava sa pravom EU je međunarodna obaveza Srbije, preuzeta mnogo pre nego što je naša zemlja uopšte dobila status kandidata za članstvo i otpočela pregovore o pristupanju. Pored toga, zbog činjenice da je SSP ratifikovani međunarodni ugovor, on ima veću pravnu snagu od domaćih zakona. Naime, član 16, stav 2 Ustava Srbije predviđa da "potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom", odnosno da, a contrario, ne moraju biti u skladu sa ostalim zakonima već obratno: svi ostali zakoni moraju da budu usklađeni sa njima.
Metodološki, proces usklađivanja ima prevashodno pravnu, a proces pregovaranja političko-ekonomsku prirodu. Drugim rečima, određeni prelazni rokovi ili kvote mogu biti predmet pregovora, ali o normativnom bloku zakonodavstva EU ne može biti pregovora, već je obaveza Srbije da ga postupno (ali u celini) prenese u domaći pravni sistem. Politički, različiti su organi koji su nosioci procesa: u pregovorima je mnogo naglašenija uloga izvršne grane vlasti, dok je u procesu usklađivanja parlament organ koji usvaja nova, sa pravom EU harmonizovana, zakonska rešenja.
Za poboljšanje kvaliteta procesa usklađivanja domaćeg pravnog sistema sa pravnom tekovinom EU možda je ključno ispravno shvatanje njegovog smisla: ne radi se o jednostranom ustupku Srbije, opterećujućoj obavezi koja se ispunjava birokratski i preko volje, instantnom "presađivanju" evropskih rešenja bez uzimanja u obzir celine domaćeg zakonodavstva. Upravo naprotiv, dovođenje u sklad domaćeg prava sa evropskim je u istinskom interesu Srbije, jer se kroz ovaj proces usvaja set normativnih rešenja koji je plod dugotrajnih analiza i složenih postupaka dolaženja do saglasnosti. Čak i u situaciji kada članstvo Srbije u EU ne bi predstavljalo jedan od ključnih državnih političkih ciljeva, domaće zakonodavstvo bi trebalo u što većoj meri približiti onom na snazi u Uniji. Lista preporuka koja sledi niti je iscrpna niti pretenduje na apsolutnu ispravnost, već proizlazi iz teškoća na koje je ukazano u prethodnom poglavlju, viđenih kroz prizmu profesionalnih iskustava autora.
1) Značajno podići kadrovske kapacitete državnih službenika, zaposlenih u organima izvršne i zakonodavne vlasti, koji učestvuju u procesu usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa pravnom tekovinom EU. Naravno, neki državni organi raspolažu izvesnim brojem zaposlenih čija se stručna osposobljenost u ovoj oblasti ne može dovesti u pitanje. Međutim, i dalje su ogromne potrebe za profilisanim ekspertima koji, istovremeno, odlično poznaju domaći pravni sistem, a u stanju su da ispravno i sveobuhvatno razumeju određenu oblast prava EU. Opšte testiranje samo osnovnog poznavanja bar jednog od većih evropskih jezika bi kod celokupnog visokoobrazovanog državno-službeničkog kadra verovatno dalo zabrinjavajuće rezultate. Nema sumnje da je, u kontekstu aktuelne ekonomske krize i mogućeg smanjenja primanja u javnom sektoru, ali i smanjenja ukupnog broja zaposlenih, teško angažovati nove eksperte ili valjano motivisati postojeće zaposlene da se dodatno edukuju. Međutim, vreme neumitno ističe, a potrebe za stručnjacima će biti sve veće. Neka od mogućih rešenja su: formiranje posebnog centra za usavršavanje, konsultantski angažmani, dodeljivanje posebnog statusa za određen broj zaposlenih. Bez obzira koji od modela bude izabran, bez ispunjavanja ovog uslova teško je zamisliti značajniji napredak kada su u pitanju preostale preporuke.
Autor je doktor Univerziteta u Strazburu i ekspert za pitanja usklađivanja sa pravom EU
(Nastavlja se)
