Izvor: Politika, 25.Dec.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski Front odbijanja
Kosovskoj kolekciji jasno saopštavanih nepromenljivih istina, političkih aksioma i diplomatskih postulata ipak nedostaju neka propratna razjašnjenja.
Ako je tačno da Beograd ne namerava da menja svoju politiku, zašto se istom jasnoćom ne kaže: Ne nadajte se da će Srbija 12. februara dobiti status kandidata za članstvo u EU.
Ako se, pak, politika na neki način menja – hapšenje braće Veselinović – da li je to dobra vest
koju je iz Beograda ljutitoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nemačkoj kancelarki odneo njen savetnik koji je ovde boravio neopaženo, ili bi i javnost morala da bude obaveštena.
Treće razjašnjenje tiče se Rezolucije 1244.
Prvo je, složićete se, veoma lako zaključiti posle svega što danima slušamo od ovdašnjih lidera: da Srbija nema nameru da promeni politiku prema Kosovu. To je u priličnom raskoraku od onoga što očekuje Evropska unija oličena njenim sadašnjim neprikosnovenim liderom – Nemačkom.
Boris Tadić nagoveštava da je ugrožen i nastavak dijaloga Beograda i Prištine, ali se uprkos svemu nada rešenju, što će reći i kandidaturi. Oprezno upozorava da „ne treba podsticati neumereni optimizam”. Optimizam?
Ta reč mogla je da se ubacuje u opticaj posle oktobarske preporuke Evropske komisije da Srbija dobije status kandidata, ali posle svega što je Angela Merkel govorila o neophodnosti „razgradnje paralelnih institucija” na severu mislim da mesta optimizmu uopšte nema – sem ukoliko ne dođe do zaokreta u srpskoj politici prema Kosovu.
Sumnjam da su potezi poput hapšenja braće koju Nemci otvoreno optužuju zbog podsticanja nasilja na severu Kosova dovoljni da ubede kancelarku da povrati deo izgubljenog poverenja u srpske lidere.
Kako je vlast kolebljiva, neodlučna i nespremna na promene, ovde sada uočljivo jača Front odbijanja – uz priterivanje „saboterskog” Fronta prihvatanja zvanog Preokret na stub srama, gotovo izdaje – preostaje mi da samo ponovim zaključak da će 12. februar biti replika 9. decembra.
Da se vratim na enigmu 1244. S jedne strane, uporno ponavljanje Beograda da je od Srbije eksplicitno traženo da odustane od Rezolucije 1244 kada se radi o regionalnom predstavljanju Prištine. S druge strane, podjednako uporno ponavljanja ambasadora i funkcionera EU da Brisel nije postavio nikakve nove uslove.
Predsednik kaže da nećemo ustuknuti pred pritiscima. „Nema tog pritiska koji će me naterati da odustanem od Rezolucije 1244, jer je ona uspostavila mir i ona je poslednji međunarodni akt koji garantuje zaštitu ljudskih prava i života ljudi na Kosovu”, kaže Tadić.
Ko pritiska? Da li ucenjuje i čime? Moramo da znamo. Zasad je između beogradskog „da” i briselskog „ne” jedino jasno da neko tu zamagljuje istinu, da eufemistički prenesem razmišljanje sveta koji srećem i kome je već dosta bilo čijih manipulacija.
Vlast, dabome, ima pravo na sve opcije na koje se odluči. Može da nastavi s politikom „i Evropa i Kosovo“, što je isključivo njen rizik jer sve više ljudi shvata da je ta politika u Briselu doživela poraz koji će se očekivano ponoviti.
Kako pripadam toj skupini, ali ne i onima koji na porazu likuju, predložio bih da vlast – ukoliko je spremna da odustane od samosažaljenja, stranačkih ljubomora i personalnih animoziteta – prestane da se vadi na spoljne pritiske i zavere i da krene nekom proaktivnom politikom.
U pravu je Vladimir Todorić iz Centra za novu politiku kada kaže da bez Rezolucije 1244 Srbiji nestaje uporište s kojim može da izdejstvuje neko bolje političko rešenje od Ahtisarijevog plana.
Zato predlaže neku vrstu dvojnog suvereniteta nad severom Kosova uz prisustvo EU. „Takav status severa ne bi bio uslovljen priznanjem Kosova od strane Srbije, ali bi omogućio nesmetane evropske integracije i Srbije i Kosova.”
Nisam čuo da je neko zvaničan ovo komentarisao. Umesto toga Borko Stefanović se upušta u retoričko nadgornjavanje s nemačkom kancelarkom. Tačno je, kao što kaže, da na severu Kosova ne postoje „paralelne institucije” – sve su srpske. Kao što je tačno da Merkelova traži da se demontiraju i stave pod jurisdikciju Prištine, u skladu s Ahtisarijevim planom.
I šta ćemo sada? Ništa. Obavešteni smo o tome u avgustu. Prvu packu dobili u decembru. Izgleda da strpljivo čekamo na drugu, u februaru.
Sve to liči na svesno opredeljenje, ali niko neće da kaže da je evropsko pitanje gurnuto pod tepih – dok ne prođu izbori. To što će u međuvremenu proći štošta drugo, nema veze. Srpska vlast ponaša se kao da na raspolaganju ima sve vreme ovog sveta.
Odavde gotovo religiozno poručuju da „ne možemo da podrivamo naš ustav”. Nije ustav Biblija. Najnormalnije je promeniti ga ukoliko je „prerastao” stvarnost. Ukoliko je, sve s njegovom romantičarski raspojasanom preambulom upisanom u nesrećnim godinama kohabitacije DS-a i DSS-a, kočnica evropske budućnosti.
DSS je na temu evropskih integracija jasan i dosledan: nećemo u EU. Sasvim legitiman politički stav. Birači Vojislava Koštunice mogu da budu ponosni zbog doslednosti.
A DS? Da bi ostvarile svoj evropski san, demokrate moraju da izađu iz senke kohabitacije. Njihovo je da menjaju politiku koja pred Evropom nije položila ispit.
Pošto toga nema ni u naznakama, opet ponavljam: ništa od kandidature. Što je, takođe, legitiman ali po DS opasan izbor: ozbiljno se krnji profil stranke i „najproevropskije vlade” postoktobarske Srbije. Čime da se pohvale Tadićevi birači?
Javnom saglasnošću predsednika i šefa diplomatije? Više nisu u raskoraku poput onoga s jeseni 2010. kada je Tadić, odlaskom u Brisel i dogovorom s baronesom Ešton, u poslednji čas sprečio Jeremića da već pripremljenim predlogom srpske rezolucije ponovo krene u ratoborni pohod protiv Zapada.
Danas njih dvojica deluju kao monolit. Čini se da se lakše okupljaju u kosovskom Frontu odbijanja nego u evropskom Frontu prihvatanja.
Raznorazna ispitivanja javnog mnjenja ih u tome samo hrabre. Kažu ta istraživanja da čak 60 odsto građana Srbije misli da se ne treba učlaniti u EU ako je Kosovo uslov.
Ako je tačno, zar i to nije rezultat sadašnje politike? Iz Koalicije za evropsku Srbiju nisu mi pre tri godine govorili da im je cilj da Srbiju dotle dovedu.
Plašim se da će situacija na severu Kosova ponovo izmaći kontroli. Ne samo zato što je kontrolišu oni koje vlast ne uspeva da kontroliše. Vlast takođe ide u zaoštravanje. Šta znači izjava ministra za Kosmet Gorana Bogdanovića da će predstojeći izbori biti raspisani i u južnoj srpskoj pokrajini? Prst u oko onima od kojih tražimo kandidaturu!
Voleo bih da nisam u pravu, ali ne verujem da oni koji se nazivaju političkom elitom imaju hrabrosti da podvuku crtu i krenu novim smerom. Oni poziv da to učine tumače kao deo stranačke borbe, a ne iskrenog pokušaja da svi zajedno izađemo iz tesnaca u koji je Srbija upala. Kada se tome dodaju lične netrpeljivosti, preokret u vrhu je čista teorija. Zasad.
Boško Jakšić
objavljeno: 25.12.2011
