Izvor: Politika, 26.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija do Osla
Odgovor Dušanu Lopandiću i Ivanu Kneževiću
U tekstu „Prednosti članstva: EU ispred EEP” („Politika”, 19. marta) Dušan Lopandić i Ivan Knežević osporavaju moju ideju o pristupanju Evropskom ekonomskom prostoru (EEP) kao alternativi članstvu u EU. Da sagledamo njihove najvažnije argumente u prilog članstvu EU, nasuprot članstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u EEP, i da proverimo u kojoj meri su ti argumenti zasnovani na činjenicama.
Prvo – privredni rast. Gospoda Lopandić i Knežević kažu: „Analize o efektima pristupanja EU istočnoevropskih zemalja pokazale su da je proces integracije u EU podstakao dodatni rast u proseku 1,5 – 2 odsto... godišnje”. Koje analize? Ko ih je uradio i kako? Koja je metodologija korišćena? Kao neko ko se godinama bavi privrednim rastom, da postavim jedno metodološko pitanje: kako se to vrši dekompozicija privrednog rasta po izvorima tako da je jedan od izvora politička integracija? Najpouzdanije empirijske analize dekompozicije stope privrednog rasta zemalja istočne Evrope tu stopu dekomponuju na ono na šta se uvek razlagala: akumulacija kapitala, porast zaposlenosti i porast produktivnosti. Ta analiza se zasniva na proizvodnoj funkciji – nema tu mesta za EU. Uzgred i sledeće pitanje: kako je procenjeno po kojoj bi stopi rasle te privrede da nije bilo pristupanja EU?
Kada se već govori o „procesu usklađivanja prosečnog BDP”, što verovatno označava fenomen konvergencije, bilo bi dobro da se pomenu mehanizmi konvergencije (usklađivanja) koji su omogućavali manje razvijenim evropskim zemljama da brže rastu od bogatih evropskih zemalja. Osnova je institucionalna konvergencija i u tome - kako se navodi u skorašnjoj studiji Svetske banke (Golden Growth) - ključnu ulogu imaju postojanje jedinstvenog tržišta proizvoda (dobara i usluga, prva i druga sloboda unutar EEP) i slobodan protok kapitala (treća sloboda unutar EEP). Dakle, ključni mehanizmi kojim je ostvarena konvergencija manje razvijenih zemalja postoje unutar EEP – članstvo u EU nije neophodno za ubrzani privredni rast.
Drugo – zakonodavstvo. Gospoda Lopandić i Knežević navode da „članstvo Srbije u EEP podrazumeva usaglašavanje sa tri četvrtine zakonodavstva (’pravne tekovine’) – ali bez tehničke i finansijske pomoći unije”. A članstvo u EU podrazumeva usaglašavanje sto odsto zakonodavstva uz izdašnu pomoć EU za sedam godina od ne više od 1.396 miliona evra (finansijski okvir, ne znači da će biti, realizovana). To je 0,67 odsto našeg BDP-a u tom periodu. Velika podrška za sto odsto usaglašavanja – da ne zagledamo tehničkoj pomoći u zube. Uzgred, ostaje misterija kako, budući da članstvo u EEP zahteva usaglašavanje svega deset poglavlja, od ukupno 31, ponegde u potpunosti, a ponegde samo nekih delova tih poglavlja (pogledati Ugovor o EEA), i to sasvim površno, to čini „tri četvrtine” zakonodavstva.
Treće – pare. Gospoda Lopandić i Knežević navode da bi se Srbija, ukoliko ne izabere EU, „odrekla i mogućnosti korišćenja strukturnih i kohezionih fondova EU”. Pa nastavljaju: „Prema našoj proceni, u ovom slučaju neto gubici bi bili reda veličine 1,5 – 2,5 odsto BDP godišnje (neto gubitak u vidu sredstava koja bi sledovala Srbiji iz EU budžeta, plus finansijska kontribucija Srbije EU budžetu kao članice EEP)”.
Hajdemo malo o činjenicama. Prvo, ne postoji nikakva finansijska kontribucija (doprinosi) bilo koje članice EEP budžetu EU. Ukoliko se pogleda Ugovor o EEP, sedmi deo (Finansijski mehanizam), članovi 115–117, postaje jasno da se ne radi o „kontribuciji EU budžetu”, već o nečemu sasvim drugom: donacijama koje članice EEP koje nisu članice EU daju manje razvijenim zemljama EU. Potom treba pročitati i trenutno važeći Protokol 38b, kojim se specifikuje kojim zemljama članicama EU idu donacije (uključujući i „stare” zemlje članice, Grčku i Portugaliju).
Nasuprot tome, članstvo u EU podrazumeva doznake budžetu EU. Kada se pogledaju neto prilivi koje dobijaju zemlje članice koje su relevantne za nas (Rumunija, Bugarska, Češka, Slovačka) niti u jednom od tih slučajeva oni ne iznose više od 1,76 odsto BDP (na osnovu studije Deutsche bank, koja postavlja relevantna pitanja merenja iznosa neto pomoći), pa ostaje nejasno kako može da se izgubi 1,5 – 2,5 odsto BDP-a u takvim uslovima. Autori se ograđuju („prema našoj proceni”, još da znamo metodologiju), ali očigledno da im je procena loša, budući da nije zasnovana na činjenicama.
Rasprava na temu da li je za Srbiju bolje članstvo u EEP ili EU ozbiljna je stvar. Ona treba da se vodi argumentima i da se zasniva na poznavanju činjenica. Bez toga, loše nam se piše.
Predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 26.03.2013.
