Izvor: Vesti-online.com, 27.Jan.2016, 07:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrt od sramote
Da prošle jeseni na jednu tursku plažu more nije izbacilo beživotno telo trogodišnjeg migranta Ajlana Kurdija, taj dečak bi danas sa svojom porodicom verovatno bio u Nemačkoj, Danskoj, Britaniji ili nekoj drugoj zemlji Evropske unije.
Roditelji bi morali da na njegovu malešnu ruku stave crvenu plastiku kakvu već nose azilanti u Kardifu, glavnom gradu Velsa, jer samo tako obeleženi mogu dobiti hranu u tamošnjoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << kuhinji za pridošlice. Crvenu narukvicu smislila je jedna privatna firma i za to rešenje dobila novac od države.
Da je preživeo i sićušni Ajlan bi, kao i njemu slični mali i veliki nevoljnici sa Bliskog istoka sa crvenim belegom na ruci bio laka meta za "starosedeoce" koji pljuju na neželjene došljake i poručuju im da se vrate odakle su došli.
Na britanskom ostrvu očito vole crvenu boju (žuta je rezervisana za naciste), pa se tako lokalna vlast u gradu Midlzbro na severoistoku Engleske dosetila i u crveno ofarbala vrata 155 kuća i baraka u kojima su smešteni azilanti. Da rasisti i neofašisti ne bi trošili svoje dragoceno vreme tražeći ih po siromašnim kvartovima da bi ih, za početak, gađali kamenjem i jajima sa ciljem da ih oteraju što dalje od svojih dvorišta.
Procenjujući može li i na koji način fotografija mrtvog Ajlana Kurdija "nebeskog deteta koje je isplakalo more", uticati na našu svest i savest i tako ugroziti novi svetski poredak, Stanko Cerović u nedavno objavljenom eseju, pored ostalog navodi:
"Samo jedno je nedopustivo: da se ta nesreća nekako dovuče do naših granica i poremeti naš komfor. Takva je pogodba između naroda i vladajuće elite u modernim državama: elita obezbjeđuje narodu red i mir i svakog mjeseca bar jedan dolar više na računu u banci, a narod, zauzvrat, ništa ne pita, pravi se da ništa ne zna". Cerović ide dalje, analizira, optužuje i zaključuje: "Najgora smrt neće doći ni od ekološke kataklizme, ni od atomskog rata, ni od pandemije, nego od sramote".
Dakle, da li nas je sramota kako se odnosimo prema azilantima od kojih su vlasti nekih evropskih država, ne imajući razumevanja za njihov očaj, naumile da uzmu novac i nakit ne bi li tako delimično pokrili troškove njihovog smeštaja i ishrane dok ne odluče šta će dalje sa njima.
U međuvremenu, vesti o smrti migranata sve manje su uočljive na internet portalima i stranicama štampanih medija, odnosno zauzimaju sve manje minuta u televizijskim i radio vestima.
Mnogi su već zaboravili na sudbinu Ajlana Kurdija, a mediji su pažnju javnosti usmerili ka kažnjavanju političara koji su (ne)promišljeno, kao u Angela Merkel, širom otvorili kapije svojih država za novu radnu snagu pristiglu iz Sirije, Avganistana, Iraka...
Na Egejskom moru udavilo se 46 ljudi, od toga jedanaestoro dece. Ta informacija je stara jedva nekoliko dana. Asošijetid pres je izračunao da se u grčkim vodama od početka ove, 2016. godine udavilo najmanje 60 migranata.
Ali, na te užasne podatke se malo ko više osvrće.
Mrtva deca i žičane ograde više nisu vest, uočava poljski sociolog Zigmund Bauman navodeći da je na delu je neka vrsta panike da bi "nastupajuće zlo" moglo da ugrozi moćni Zapad. Isti onaj koji je od država Bliskog istoka napravilo klanicu rušeći navodno diktatorske režime i uspostavljajući demokratiju po svojoj meri.
Nastavak na Vesti-online.com...
