Izvor: Politika, 09.Okt.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Službena tajna – ne postoji
U kontekstu ne samo skrininga, već i celog procesa pregovora o pridruživanju sa EU suština je upravo u tome da pokažemo da umemo da donosimo, a pogotovo da primenjujemo moderne zakone
„Gužva” koju je nedavno izazvao i-mejl upućen iz MUP-a na adrese jednog broja učesnika famoznog „skrininga”, u kome se navodi da se sve informacije iz tog procesa u okviru pregovora sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << EU, a „na zahtev EU”, smatraju „službenom tajnom” u „narednu godinu dana” i da se „ne smeju učiniti dostupnim sredstvima javnog informisanja” – okončana je na dobar način i relativno brzo.
Prethodno su na ovu i ovoliku „tajnovitost” s pravom reagovali UNS i NUNS. I sam sam, kao poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, upozorio da za ovakvo ograničavanje prava javnosti nema nikakvog valjanog pravnog osnova i izrazio uverenje da EU sigurno nije postavljala ovakve zahteve. Konačno, odmah nakon toga, reagovao je i ministar u vladi zadužen za evropske integracije, izričitom izjavom da te informacije nisu nikakva tajna. To što se dogodilo objasnio je kao... zabunu. Dodavši da ne zaslužuje posebnu pažnju.
A da li zaista ne zaslužuje pažnju? Ili je, bar ja tako mislim, upravo obrnuto.
Dakle: „službena tajna”, pa „na zahtev EU”, pa „u narednu godinu dana”, pa „smatraju se”, pa, na kraju potpis službenika skromnog ranga.
„Službena tajna” – šta je to? Pa nešto što de iure, definitivno ne postoji. Ovaj prevaziđeni pojam je izbrisan iz naše nomenklature poverljivih podataka još pre četiri godine, usvajanjem nove nomenklature u Zakonu o tajnosti podataka (čl.14). Termin „službena tajna” ne postoji ni u EU. Kako objasniti njegovo prisustvo u službenom dopisu našeg ministarstva?
„Na zahtev EU” upućuje na zaključak da je reč o „stranom tajnom podatku”, koji naš Zakon o tajnosti podataka (čl. 2) naravno poznaje. Ali, da bi to zaista bio, moralo bi se raditi o podatku koji nam je EU stavila na raspolaganje uz zahtev da ga tretiramo kao poverljiv. To, što je potvrdio i ambasador EU u Beogradu, sasvim očigledno, nije slučaj.
„Narednu godinu dana” je valjda rok u kome su informacije formalno poverljive. Zanimljivo je, međutim, da naš Zakon o tajnosti podataka poznaje (čl. 19), u zavisnosti od stepena poverljivosti, različite rokove, od dve do 30 godina, ali rok od „godinu dana” se u njemu ne pominje.
„Smatraju se tajnom.” Šta bi ovo moglo da znači? Po našem zakonu ništa se automatski, samo po sebi, ne „smatra” tajnom. Tajna određenog stepena poverljivosti samo je ono što se na način predviđen Zakonom o tajnosti podataka utvrdi za tajnu. Odluku o tome, po zakonom predviđenoj proceduri, donosi zakonom predviđeno lice. Ta odluka mora biti pismena i obrazložena (čl.11). Činjenica da takve odluke u konkretnom slučaju očito nema, jeste „objašnjenje” za „smatra se”, ali nije nikakvo opravdanje.
Konačno, kao što je već rečeno, odluku kojom se utvrđuje da su određene informacije ili dokumenti tajna, donosi ovlašćeno lice. Zakonom (čl.9) je utvrđen krug tih lica, počev od predsednika republike preko predsednika skupštine i vlade, i rukovodilaca organa vlasti do lica koja to mogu činiti na osnovu posebnog, pismenog ovlašćenja izdatog u skladu sa zakonom. Potpisnik ovog i-mejla, „savetnik u Odeljenju za normativne poslove” nije neko ko spada u krug tih lica.
I, na osnovu samo tri-četiri reda famoznog i-mejla ovaj tužni spisak mogao bi se produžiti i dalje. Ali, ne mislim da ima potrebe. Činjenica da na pet postavljenih pitanja i-mejl državnog organa „sadrži” pet potpuno pogrešnih odgovora, svakako zaslužuje pažnju. U svakom kontekstu, a pogotovo u kontekstu ne samo skrininga već i celog procesa pregovora o pridruživanju sa EU. Jer, valjda je suština tog procesa upravo u tome da pokažemo da umemo da donosimo, a pogotovo da primenjujemo moderne zakone.
Poverenik za informacije
Rodoljub Šabić
objavljeno: 09.10.2013.
.jpg)
