Izvor: RTS, 27.Okt.2013, 08:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sinhronizovano plivanje Berlina i Beča
Odluke su pale - i Berlin i Beč dobiće nove postavke "velike koalicije". Osnovi spoljne politike neće se promeniti. To znači da će se EU-ambicija Srbije i dalje kretati između budnog, kritičkog oka nemačke kancelarke Angele Merkel i pomirljivog tona iz Beča.
Nove postavke "velike koalicije" dobiće i Berlin i Beč, odnosno vlade sastavljene od partija desnog centra i socijaldemokratske levice. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Šta je slično, a šta različito u pregovorima za novu nemačku i austrijsku egzekutivu?
Kako su koalicioni pregovori na obe strane počeli u gotovo isto vreme, mediji već govore o velikoj "nemačko-austrijskoj paralelnoj akciji" ili političkim figurama "sinhronizovanog plivanja".
U oba slučaja sporne su stvari unutrašnje politike. Nikakvih nagoveštaja nema da bi i Berlin i Beč menjali osnovne postavke respektivne spoljne politike.
U odnosu na Srbiju, to znači da bi se EU-ambicija Srbije i dalje kretale u prostoru imeđu budno-kritičkog oka nemačke kancelarke Angele Merkel i pomirljivo-kompromisnog tona iz Beča.
Ako se uzme da je popularna formula kojom se opisuje ekonomski, finansijski i demografski odnos između Austrije i Nemačke jedan prema 10, jasno je da će u tom "sendviču" Srbija biti mahom u neudobnoj poziciji.
Kakva god se podrška dobije od Beča, Beograd će svoje "evro-napore" morati da pomnoži sa 10, ne bi li istu takvu podršku dobio i od kabineta Angele Merkel.
Od internih stvari, u Nemačkoj je uklonjena glavna prepreka koalicijskom dogovoru, odnosno unija CDU-CSU više se ne opire zahtevu Socijaldemokrata (SPD) da se minimalna radna satnica fiksira na osam i po evra. Sada je neujednačena - sedam i po u istočnim, a osam i po u zapadnim pokrajinama ujedinjene Nemačke.
Sve ostale teme - od preraspodele budžetskih sredstava za socijalna davanja, do uvođenja putarine, biće tretirane po "daš mi-dam ti" principu.
Austrija, sporovi se nastavljaju
Kod Austrijanaca je stvar nešto komplikovanija - sporovi oko novih ili preraspodele starih poreza, kao i sudbine gimnazija. Sve svađe koje su pratile staru "veliku koaliciju" nastavljaju se i u dogovorima za novu.
I socijaldemokrate (SPO) i konzervativci (OVP) žele smanjenje poreza na plate, ali prvi bi to hteli odmah, drugi tek kada državni budžet bude ponovo u plusu.
Budžet trenutno pokazuje minus od 2,5 odsto bruto nacionalnog dohotka, dok Mastriht kao granicu dopustivog propisuje minus od 3 odsto.
SPO bi uveo i porez na imovinu, dok je njegov partner izrazito protiv toga. Kompromis je za sada daleko - u pozadini figurira ideološko pitanje "oporezivanja bogatih", odnosno, da li je "bogat" svako ko poseduje stan, ili samo onaj ko ih ima više.
Isto tako, SPO bi gimnaziju, koja traje osam godina, očas skratio na četiri godine. Skraćeni deo pripojili bi osnovnoj, za sada četvorogodišnjoj školi. U isto vreme broj gimnazija bi se smanjio i eventualno napravio korak ka njihovom napuštanju.
Po tom scenariju koji užasava OVP, Austrija bi dobila svoju verziju "Šuvarica", školske institucije koja je u anale bivše Jugoslavije ušla pod opisom "osveta loših đaka".
Da li sada Austrija poseže za sličnim rešenjem pitanje je koje se može postaviti u više varijacija. Na primer, koliki deo u tome igra činjenica da stari-novi premijer Fajman nije uspeo da položi ni jedan jedini ispit na Pravnom fakultetu koji je studirao u mladosti.
Ako pretpostavimo da će pregovori političkih partnera i u Berlinu i Beču biti uspešno okončani, za Beč je to istovremeno i završena priča - potpisuje se koalicioni ugovor i šalje partijskoj "bazi" kao protokolarna informacija.
Partijske baze su u austrijskom slučaju potpuno "obespravljene" i nemaju nikakvog uticaja na ono što su se dogovorile najviše partijske instance.
Ne i u Nemačkoj - ako Merkel (CDU) i Gabriel (SPD) uspešno okončaju pregovore do kraja novembra, tekst koalicionog dogovora postaje predmet širokog partijskog SPD-referenduma.
A tu je onda sve moguće, s obzirom na to da da socijademokrate još nisu zaboravile kako su prošle u prvoj "velikoj koaliciji" od 2005. do 2009, kada je zajednički nastup sa konzervativcima "pojeo" njihov ugled među biračkim telom.
Sada se postavlja pitanje da li je sada kabinet Angele Merkel u njihovom interesu?
Ako socijaldemokratska baza kaže da nije, tu su onda dve varijante pojavljuju kao realne - da se Merkel vrati pregovorima sa Zelenima, ili da se raspišu novi izbori, gde bi biračko telo monumentalno kaznilo SPD za rasipanje državnog novca.
Granice saradnje (ne)postoje
Političke i društvene tradicije, međutim, iz kojih se demokratska levica i centar približavaju kategoriji velike koalicije duboko su različite u Nemačkoj i Austriji.
U Berlinu je velika koalicija poslednje utočište, izlaz za nuždu - poraz demokratije.
Nemci su veliku koaliciju u svojoj posleratnoj istoriji imali samo dva puta - od 1966. do neslavnog završetka u prevremenim izborima tri godine kasnije, kao i za vreme prvog kabineta kancelarke Merkel od 2005. do 2009. godine.
Generalizovani pogled na istorijski političko-partijski pejzaž Evrope pokazuje da je 19. vek obeležilo nadmetanje konzervativnih i liberalnih partija, koje nisu bile demokatski legitimisane snage. U 20. veku borbu za premoć vode levica i desnica, u različitim stepenima demokratske legitimacije.
„Velika koalicija" znači pomešati ta dva fronta, čija podela funkcioniše kao kičma čitavog istorijskog političko-partijskog sistema demokratske Evrope. To otvara pitanje da li je ovakva odluka moralna prema biračima?
Nemačka interpretacija kaže da nije, pa se tamo uglavnom ustalio refleks prema kojem je nacija hronično nepoverljiva prema kompromisima svih vrsta. Granice između političkih snaga moraju biti jasne.
Austrijska interpretacija istorijskog razvoja političkih partija je da su te granice najasnije u diktaturi. Prema tome, što više mešanja, tim bolje za demokratsko zdravlje nacije, pogotovu kada je i ta sama nacija stvorena u procesu mešanja i prožimanja naroda.
Velike koalicije su u Austriji pravilo, a ne izuzetak, pošto se ovde polazi od toga da je i truli kompromis bolji od ekskluzivnog rešenja jedne partije, čiji pobednički zanos onda vrlo brzo postaje nesnošljiv.
Bilo bi pogrešno reći da su Angela Merkel i Zigmar Gabriel nesposobni za kompromis. Oboje su moderni pragmatični političari opšte prakse koji nadrastaju ideološke okvire snaga koje su ih iznedrile - stvar je samo u tome da su, dok pregovaraju, oboje svesni "neprirodnosti" situacije u koju ih je gurnula volja birača.
Austrijancima je tu već lakše, kod njih je kompromis prirodno stanje, elastičan prostor mogućeg, a neimenovanog. Bez kompromisa, ulazi se u crno-belu zonu gde stvari treba jasno imenovati, što je s austrijske tačke gledišta neprirodna situacija.
