Izvor: Politika, 01.Feb.2012, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo nije samo poljoprivreda
Neki nadobudni stručnjaci tako „pomažu” seljacima da je njima sve teže
Prioritetni ciljevi evropskih zemalja u razvoju seoskog planinskog područja usmereni su na:
održavanje naseljenosti tih područja
očuvanje prirodnog bogatstva i civilizacijskih tekovina na planinskom području
očuvanje zdrave sredine, čiste vode i vazduha, nezagađenog zemljišta, zdravstveno-bezbednosne hrane, kvalitetnog podmlatka u stočarstvu...
U državama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << EU pridaje se izuzetno veliki, nacionalni značaj u ostvarivanju ovakvih ciljeva. Da bi se to postiglo organizovan je dugoročan pristup i ulažu se podsticajna sredstva, pre svega budžetska.
Za uslove Srbije bilo bi korisno da se odvoje posebna sredstva za podsticaj i ostvarenje ciljeva na planinskom području u okviru agrarnog budžeta republike.
Na čemu bi trebalo da temeljimo rešavanje problema?
Kod nas se proces napuštanja i propadanja sela odvijao brže nego u drugim zemljama. Propadanju sela doprinelo je i napuštanje mita o domaćinstvu, dobrostojećem domaćinu seljaku i poljoprivrednom gazdinstvu, a nasuprot njemu razvijen je mit o gradu. Ali ne možemo svi živeti u gradovima poput Beograda, Novog Sada, Niša...
Selo mora i može biti ozdravljeno i obnovljeno ne samo po arhitektonsko-pejzažnom izgledu nego i po razvoju kao obliku društvenog života, saglasno starim i novim potrebama njegovih stanovnika. Selo ima prošlost, ali njegova budućnost zavisi od volje njegovih stanovnika. Za obnovu sela je neophodna strpljivost misionara i optimizam brodolomnika.
Samoorganizovanje seoskih zajednica uslovno može da spase sela od odumiranja, ali to nije dovoljno – i društvo mora da pomogne promenom sopstvenog stava o selu. Samoorganizovanje je jedan od neophodnih uslova za opstanak, razvoj i obnovu tamo gde ima šta da se obnavlja.
Gotovo svi oblici seoskog samoorganizovanja su uspešni. Uspešniji su oni koji se ne odnose direktno na proizvodnju, već na kulturno-umetničke i sportske aktivnosti, na slobodno vreme, neformalnu saradnju, kao što je komšijska pomoć. Jedan od oblika samoorganizovanja sela su i zadruge koje su 2000. godine proglašene za prevaziđenu formu organizovanja iz doba socijalizma. Možda su zadruge ukinute i zbog mode. To je politička odluka. Zadruga tradicionalno predstavlja oblik udruživanja u socijalizmu i kapitalizmu. Sada je teška situacija u oblasti zadrugarstva i seljaci teško plasiraju svoje proizvode. Neki nadobudni intelektualci i stručnjaci tako „pomažu” seljacima da je njima sve teže. Svako se razume u poljoprivredu i selo i svi dele lekcije seljacima. Ali seljaci nisu neuki, konzervativni i nazadni. Savremeno selo zapljusnuto je civilizacijskim talasom, radikalnim promenama u načinu rada i sistema vrednosti.
U finansijskoj situaciji u kojoj se država trenutno nalazi, seoske regije se u znatnoj meri oslanjaju na sopstvene snage i iskorišćenost sopstvenih potencijala. Otuda se aktiviranje seoske privrede mora oslanjati na sve lokalne snage koje mogu doprineti razvoju. No, sam privredni oporavak neće rešiti sve probleme sela. Važni su opšti uslovi života, društveni i kulturni. Aktiviranje seoske privrede tako postaje integralni, odnosno interdisciplinarni zadatak.
Da bi se kvalitet seoskog stanovništva približio nivou gradskog, neophodna je modernizacija i izgradnja nove društveno-ekonomske strukture na selu, što bi ubrzalo razvoj nepoljoprivrednih delatnosti na seoskim prostorima. Rezultat bi bio i povećanje zaposlenosti i atraktivnosti sela kao mesta za život i rad stanovništva.
*Sociolog, profesor univerziteta, direktor Zavoda za proučavanje sela
Đura Stevanović
objavljeno: 01.02.2012
