Izvor: Danas, 13.Jul.2015, 21:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šamari, mito i proterivanje za azilante
U periodu od 1. januara do 31. maja ove godine, 22.182 izbeglice su izrazile nameru da zatraže azil u Srbiji. Za najveći broj njih Srbija je tranzitna zemlja kroz koju prolaze ne putu ka Evropskoj uniji. Međutim, njihov put od prelaska granice sa Makedonijom da granice sa Mađarskom je sve samo ne lak.
Izveštaj Amnesti internešenela (AI) o kršenju prava izbeglica i migranata u Makedoniji, Srbiji i Mađarskoj, objavljen početkom jula, pokazuje da se izbeglice na putu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << kroz Srbiju suočavaju sa nizom prepreka, a u nekim slučajevima i grubim kršenjem osnovnih ljudskih prva - od nasilja policije i pograničnih službenika, preko sporih procedura za traženje azila, do korumpiranost predstavnika Srbije sa kojima se sreću.
AI navodi da srpska pogranična policija konzistentno ne uspeva da ponudi mogućnost izbeglicama da izraze nameru da zatraže azil. Umesto ponude azila, izbeglice se vraćaju nazad u Makedoniju, ponekad i pod prisilom i pretnjama. Amnesti internešenel je primio 12 izjava izbeglica i migranata da je srpska pogranična policija loše postupala sa njima dok ih je gurala nazad. "Grupa petorice mladih Somalijaca, od kojih su neki bili maloletnici bez pratnje odraslih, rekli su Amnesti internešenelu da ih je srpska pogranična policija tukla štapovima dok su ih gurali nazad (ka Makedoniji, prim. aut.)"
Oni koji uspeju da izraze svoju nameru da zatraže azil se suočavaju sa novim preprekama. Iako je srpski Zakon o azilu u saglasnosti sa međunarodnim standardima, zbog lošeg sprovođenja tražioci azila ne mogu da računaju na brzo i efikasno odlučivanje o svojim zahtevima. "Neuspeh Kancelarije za azil da brzo registruje tražioce azila, obezbedi im informacije o podnošenju zahteva, identifikuje ranjive osobe, sprovede intervjue i pruži prvostepenu odluku brzo, stavlja značajan broj pojedinaca pred rizik od proterivanja u Makedoniju i nazad u Grčku."
Prema srpskom zakonu, izbeglice koje imaju nameru da zatraže azil u Srbiji, moraju da izraze tu nameru u najbližoj policijskoj stanci, nakon čega im se izdaje dokument koji im omogućava da se smeste u jednom od izbegličkih centara.
Nakon toga, zakon takođe predviđa da se azilanti registruju, odnosno da im se izda lična karta za lica koja traže azil, koja im omogućava slobodu kretanja i štiti ih od hapšenja zato što se nalaze u stranoj zemlji. Međutim, AI navodi da je izdato samo 460 ličnih karata u 2014. godini, iako je u Srbiji prema procenama bilo oko 8.000 izbeglica. Iako se situacija u 2015. godini popravila, u izveštaju se kaže da je u martu 2015. nekoliko izbeglica u Krnjači još uvek čekalo lične karte. Jedan od tražilaca azila rekao je Amnesti internešenelu u martu 2015. da je napustio Prijemni centar za azilante nakon što je čekao tri meseca da dobije ličnu kartu, intervju ili bilo kakvu informaciju o svom zahtevu za azil.
Nakon registracije, tražioci azila imaju rok od 15 dana da podnesu zahtev za azil. I pored toga što se u zakonu navodi da će tražioci azila biti saslušani u najkraćem mogućem roku neki na intervju čekaju i po nekoliko meseci. Istovremeno, AI kao dodatan problem navodi neobučenost službenika za saslušanje tražilaca azila.
"Doskoro, zaposleni u Kancelariji za azil nisu imali nikakvu obuku za identifikovanje osoba u riziku, uključujući ranjive pojedince kao što su žrtve mučenja. Maloletnici bez pratnje odraslih su intervjuisani na isti način kao i odrasli.... Umesto da dolaze do relevantnih informacija od podnosilaca, zvaničnici ostavljaju podnosiocu koji je u nekim slučajevima uplašen i nije u stanju da u potpunosti objasni svoj slučaj da da sopstveno objašnjenje."
Na kraju oni koji i uspeju da podnesu zahtev za azil, najčešće su odbijeni i to zato što dolaze preko Makedonije koja se smatra sigurnom zemljom. S obzirom na kršenje prava imigranata u Makedoniji, AI ističe da se Makedonija ne može posmatrati kao sigurna treća država i da nastavak primene koncepta sigurna zemlja uskraćuje izbeglički status većini tražilaca azila.
Poslednje odredište na putu ka EU je Subotica. I pored sve većeg broja izbeglica u Subotici, pozivi vlastima da se u Subotici izgradi još jedan prihvatni kamp ostali su bez odgovora zato što bi izgradnja takvog prihvatilišta ohrabrila ljude da dolaze u ovaj deo zemlje. U Subotici azilanti spavaju u parkovima, železničkim stanicama a ako imaju novca uzimaju privatni smeštaj. Većina ih je pak u napuštenoj fabrici cigala, bez hrane, umorni od dugog puta, i bolesni. Neki se zadržavaju ne više od jednog dana, dok drugi čekaju i po nekoliko nedelja dok im ne stigne novac od rođaka da bi mogli da nastave putovanje. Pored nedostatka smeštaja, izveštaj navodi i gruba kršenja osnovnih ljudskih prava počev od finansijske eksploatacije do fizičkog nasilja.
Od 27 ljudi sa kojima je AI razgovarao, njih 16 su optužili srpske snage reda za loše postupanje i finansijsko eksploatisanje. Migranti i tražioci azila u Subotici ispričali su da ih je srpska policija šamarala, šutirala i tukla. U dva slučaja tražioci azila su rekli da su bili prebijani u policijskoj stanici u Subotici. Četvorica Avganistanaca ispričali su da je pogranična policija tražila po 100 evra od svakoga, preteći im da će biti uhapšeni ako ne daju pare. Slične optužbe stigle su i od sirijskih tražilaca azila.
"U nedostatku sigurnih i regularnih ruta ka EU, i bez pristupa azilu u Srbiji, mnoge izbeglice i migranti, kojima je izdat nalog da napuste zemlju od strane srpske policije, gurani od granice ili formalno deportovani iz Mađarske, nemaju gde da odu. Sve veći broj posebno onih koji su ostali bez novca i sreće, zarobljeni su između EU granica sa Mađarskom i Grčkom, vrteći se iznova i iznova u krug", zaključuje se u delu izveštaja koji se odnosi na postupanje sa izbeglicama u Srbiji.
Šutiranje i policijske pretnje
"Srpska policija nas je uhvatila malo nakon prelaska iz Makedonije. Odveden sam u obližnju policijsku stanicu. Policajac je tukao mene i starijeg čoveka, oko 55 godina, koji je imao dijabetes. Jedan srpski policajac, koji je imao oko 35 godina, prosečne građe, u plavoj uniformi, udario me je u grudi, potom u glavu. To se desilo u policijskoj stanici u kojoj uzimaju slike i otiske prstiju, to je njegova kancelarija."
A. D. iz Homsa, Sirija, intervjuisan u izbegličkom centru u Krnjači, mart 2015.
