Izvor: Politika, 24.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rusi ponovo na Levantu
Do pre nekoliko godina EU je bila apsolutni prioritet spoljne politike Kremlja, ne samo zato što Evropa čini polovinu ruske trgovine i nudi rešenja modernizacije, već i zbog istorijskih i kulturnih veza.
Entuzijazam je vremenom, gotovo neprimetno, počeo da popušta. Kapitalne teme zajedničke budućnosti zamenile su debate o pitanju viza ili prava seksualnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << manjina. Menjaju se strateške adrese.
Dok se EU, manje-više nespremna da preuzme odgovornost autohtonog globalnog igrača, sve više okreće Americi, Rusija, posle vekova usmerenosti ka Zapadu, Baltiku ili Crnom moru, sve češće pogleduje ka Aziji i Pacifiku, tamo gde se, uostalom, nalaze tri četvrtine njene teritorije.
Prve korake novog političkog rituala moguće je pratiti u predvorju Istoka, na Levantu. Politička topografija regiona očito se menja.
Rusija je početak bliskoistočnih potresa s proleća 2011. dočekala u dilemi. Arapsko proleće povisilo je cenu nafte, što je pomoglo ekonomiji, ali Kremlj je s dosta nelagode pratio obaranje autoritarnih i korumpiranih lidera i izlazak na scenu „političkog islama”, od koga Rusi zaziru zbog Kavkaza.
Zatečeni su bili i Amerikanci. Izgubili su despote koje više nije bilo moguće braniti. I oni su se uplašili islamističkog talasa koji je dobio široku podršku arapske ulice, a koji je Amerikancima baš teško da podrže.
I dok je Zapad po domino efektu gubio svoje saveznike, Moskva je uspela da sačuva pozicije u Siriji, jedinoj zemlji Bliskog istoka koju je nasledila iz sovjetskih vremena, gde je i vojno prisutna.
Pokazuje se da je Vladimir Putin kapitalisao na krizi oko Sirije. Pokazao je čvrstinu „ruskog medveda” od koje su se Amerikanci i Arapi odučili. Ruska diplomatija iskoristila je krizu s Bašarom el Asadom, izašla iz senke, i ima ključnu ulogu u sprečavanju vojne intervencije u Siriji, što je Kremlju pribavilo globalna i mnoga regionalna priznanja.
Istovremeno, Moskva je važan akter pregovaranja s Teheranom ne bi li se rešio deceniju dug spor oko iranskog nuklearnog programa. Konačno, Rusi su ove nedelje otvorili još jednu kapiju regiona kroz koju decenijama nisu imali prolaz: Egipat.
Nema sumnje da pomalo neuobičajeno zahlađenje odnosa SAD i nekih tradicionalnih saveznika – Saudijske Arabije i Egipta – pomaže Moskvi da obnovi uticaj koji je SSSR imao sredinom prošlog veka – kada se arapski nacionalizam okrenuo socijalizmu – a pogubio ga od vremena rušenja Berlinskog zida.
Egipatska vlast, s generalima koji drže komandne pozicije, oslobodila se islamističke sunitske Muslimanske braće koja su, na zgražavanje Jerusalima i Rijada, počela da se približavaju šiitskom Iranu.
Veliko prepakivanje je u toku. Zahvaljujući spremnosti velikih sila da pruže pregovaračku ruku Teheranu, Izrael i konzervativne arapske monarhije Zaliva ujedinili su se u zajedničkoj poruci Vašingtonu: ne verujte ajatolasima. Jerusalim bi čak mogao da zatraži podršku Rijada ni bi li blokirao aktivnosti šiitskih Hezbolaha, iranskog saveznika.
Novi stari adađo. Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. Samo Bliski istok može da priredi takav obrt: izraelski premijer Benjamin Netanjahu i saudijski kralj Abdulah dele isti cilj.
Onda je i Kairo počeo da se udaljava od Vašingtona. SAD su posle obaranja predsednika Mohameda Mursija u avgustu morale, pod pritiskom, da ohlade saradnju s generalima, suspenduju 260 miliona dolara vojne pomoći i zamrznu isporuke oružja Egiptu.
Sačuvajte tu pomoć za sebe, uzvratili su Baraku Obami iz Kaira. I nije prošlo dugo, a stigli su Rusi.
„Medved se vratio”, kaže u naslovu „Al Ahram”. Rusi će svakako biti obazrivi, jer dobro pamte kako je početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka Anvar el Sadat preko noći hiljade sovjetskih vojnih i drugih eksperata vratio kući.
Ni Egipćani ne razmišljaju o vraćanju na emotivna vremena vezivanja za Moskvu u doba Gamala el Nasera. Kairo tvrdi da se ne okreće Rusima zbog pritiska SAD. Što samo znači da nova kvadratura bliskoistočnog kruga počinje da dobija pragmatskije dimenzije – sem u slučajevima Irana i Sirije.
Da li u vremenima rashlađenih odnosa Moskve i Vašingtona ulazak Rusa znači da Bliski istok postaje poligon obnove Hladnog rata? Ne bih rekao da je ovo otvaranje arhiviranih poglavlja istorije.
Niko ne očekuje da Moskva može da zauzme mesto Vašingtona kao ključnog brokera raznih bliskoistočnih konflikata, ali je jasno da Kremlj ne želi da propusti priliku i kapitališe na poklonu: raširenom imidžu SAD kao policajca u regionu.
Borba za uticaj je konstanta svih politika, velikih sila posebno, ali ovde je zasad pre reč o sve surovijoj borbi za tržišta. Rusiji je neophodan rast.
Poslednji podaci, koje je početkom meseca saopštila ruska vlada, onespokojavajući su. Predsednik Putin je 2012. obećavao godišnji rast privrede od pet do šest odsto u narednih šest godina. Od toga ništa. Procena za period 2013-2020. spuštena je na samo 2,8 procenata.
I dok se čekaju neizbežne reforme, pa tek onda njihovi rezultati, lakše je uskočiti na nova tržišta starom robom: oružjem. Ruski državni izvoznik upravo je u Dubaiju saopštio da će ove godine prodati oružja za više od 13 milijardi dolara, što je drugo mesto posle SAD.
Ako je poslednjih godina Rusija gubila tržišta oružja po Aziji (Indija) i na Bliskom istoku (Irak, Libija), zamenjujući ih Latinskom Amerikom i Afrikom, sada se otvorila prilika za povratak na Levant.
Sergej Lavrov je nedavno u Bagdadu obnovio razgovore o oružju. Sirija i Iran tradicionalno su tu, uprkos apelima Izraela Moskvi da ne naoružava njegove direktne neprijatelje.
Sada su Lavrov i ministar odbrane Sergej Šojgu otišli za Egipat. Govori se o isporukama oružja vrednim dve milijarde dolara. Da sve bude gore po Amerikance, posao bi mogla da finansira Saudijska Arabija.
U vremenima kada Rusija zaustavlja putovanje Ukrajine prema EU, a carinskim i energetskim aranžmanima zaokružuje bivši prostor SSSR-a, biće pokušaja da se ruska ekspanzija na Levant stavi u kontekst neosovjetizma, povratka Brežnjevljevoj doktrini. Po istoj matrici koja Turskoj pripisuje etiketu neoosmanizma u regionima u kojima je istorijski bila prisutna.
Čini mi se da su ti „neocaristički strahovi” suviše politizirani, jer prenebregavaju da svetom više ne upravljaju ideološke podele već pre svega interesi kapitalističkog profita i borbe za tržišta, koja u uslovima kriza postaje surovija.
No, bilo bi isuviše naivno ispustiti uticaj faktora politike. Ako je, kao što sam odavno ubeđen, Džordž V. Buš svojom intervencijom u Iraku i skokom cene nafte obezbedio dramatičan oporavak posustale Rusije, a od Irana napravio regionalnu silu, onda je Obama svojom nedefinisanom i neodlučnom politikom prema Bliskom istoku Rusima otvorio vrata Egipta. Ta dimenzija „mlakog Hladnog rata” nikada nije ukinuta.
Da bi Rusija ostala u igri u regionu u koji vraća svoj uticaj i oružje, moraće da pokaže diplomatsku umešnost, pre svega tokom mučnog ženevskog mešetarenja između Asada i njegovih zakletih neprijatelja.
Isto važi za Ameriku. Ukoliko želi da povrati uzdrmano poverenje Izraela, Arapa i, posebno, konzervativnih monarhija Zaliva – za koje se ne zna da li više priželjkuju pad režima u Damasku ili propast pregovora sa njihovim najvećim neprijateljem, Iranom – Vašington će morati da pokaže mnogo takta i umešnosti balansiranja. Prva globalna runda Arapskog proleća knjiži se na konto Sibirske zime.
Boško Jakšić
objavljeno: 24/11/2013
