Izvor: Politika, 21.Dec.2013, 22:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razoružana Evropa
Kako ga britanski tabloidi ne bi eventualno prozvali da je odustao od evroskeptične politike, britanski premijer Dejvid Kameron izvršio je u četvrtak „preventivni udar”. Nije još ni počela sednica Evropskog saveta, u kojem su lideri država članica Evropske unije, a on je potrčao ka novinarima u Briselu da kaže da neće dozvoliti realizovanje ideje o stvaranju evropskih oružanih snaga, dodajući da „EU nema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravo na vojsku, vazduhoplovne snage i ostalo” jer bezbednost ostvaruje kroz saradnju država u NATO.
Nije tajna da su Britanci odavno verniji Vašingtonu nego interesima Evrope, ali je ovog puta Kameronov istup bio, pre svega, podstaknut pritiscima dela njegovih torijevaca koji su se usprotivili pravljenju „evro-vojske”. Kako bi izbegao cepanje stranke i opravdao imidž evroskeptika, Kameron je čak pozvao na preispitivanje slobode kretanja kao jednog od fundamentalnih prava EU.
U političkom spinovanju koje je imalo za cilj da umanji danima podgrevano nezadovoljstvo u britanskoj javnosti što 1. januara pada barijera za državljane Bugarske i Rumunije da dođu i rade u Britaniji, britanski premijer je ni manje ni više „potkačio” Albaniju i Srbiju. Zapretivši da će blokirati prijem novih članica ukoliko se ne promene pravila koje se tiču zloupotreba slobode kretanja, Kameron je samo pokazao koliko u svojim govorima računa da Britanci nemaju pojma o tome kada se očekuje sledeće proširenje EU, niti kolike stanovnika imaju zemlje zapadnog Balkana. Besmislenost Kameronove pretnje, zbog navodnog straha od navale imigranata iz Srbije i Albanije, najbolje svedoči to da Rumunija ima više stanovnika nego ukupno sve zemlje zapadnog Balkana koje nisu ušle u EU. Dakle, eventualni „pohod” imigranata na Britaniju bi bio zanemarljiv, a na stranu to što Albanija još zvanično nije ni kandidat za članstvo, a pritom se ne očekuje da će u EU ući nova članica pre 2020.
Koliko god bio motivisan unutrašnjom politikom, Kameronov atak je zapravo napad na interese EU, dok on čak nije ni krio da smatra da bi jačanje evropske odbrane značilo slabiji NATO. Iako mu je bivši danski premijer a sada generalni sekretar NATO, Anders Fog Rasmusen, rekao da „nije pametno Evropljanima da se više oslone na saradnju sa SAD nego na sebe same” Kameron se nije odobrovoljio. Ali, razlog zašto EU na minulom samitu nije učinila veći korak da izađe iz senke američke odbrane i interesa nije samo Kameronovo odbijanje, budući da ni Francuzi i Nemci nisu mogli da nađu zajednički jezik.
Francuski predsednik Fransoa Oland je samo hteo da EU osnuje fond za vojne intervencije iz kojeg bi zapravo on mogao da plaća francuske vojnike koje je poslao u akciju u Centralnoafričkoj Republici. Usledilo je brzo „najn” nemačke kancelarke Angele Merkel, ali i švedskog premijera Frederika Rajnfelda, koji nisu hteli ni da čuju da se iz evropske kase finansiraju ratovi o kojima nisu donete odluke u strukturama EU. Finansijski promućurna frau Merkel je rekla da „Evropljani ne mogu svuda po svetu da rešavaju probleme nego treba da osposobe regione da sami rešavaju te probleme”, što zapravo znači da bi ona radije da zaradi na prodaji oružja zaraćenim strana.
U tom nesaglasju lidera, Unija ostaje blok koji nema samostalnu vojnu moć a trenutno ima 7.000 vojnika raspoređenih širom sveta u 12 civilnih misija i četiri vojne operacije. EU ostaje u debeloj senci NATO, odnosno SAD.
Iako je američka svetska hegemonija na silaznoj putanji, činjenica je da deo moći leži u njenim vernim saradnicima preko Atlantika i Pacifika – EU i Japanu. Međutim, oni nisu samo saradnici već su često i zavisni od američke ekonomije i vojne moći. Štaviše, može se reći da se čini da su EU i Japan pod svojevrsnim američkim vojnim protektoratom koji omogućava SAD da ima veću političku moć na njih te da ih nekad koristi za nadgornjavanje sa svojim geopolitičkim suparnicima – Rusijom i Kinom.
Član 9 Ustava Japana zabranjuje Tokiju da uspostavi japansku vojnu nezavisnost, budući da ga onemogućava da ima vojsku sa ofanzivnim kapacitetima, kao i da upotrebljava silu u rešavanju međunarodnih sporova.
Ali, šta EU sprečava da stvori vojnu nezavisnost. Odgovor je jednostavan – NATO. Struktura alijanse, koja je odavno deo američke spoljne politike, onemogućava EU da postane vojno autonomna. Pritom, sve dok je EU vojno rasparčana, ona će morati da radi na liniji američkih a ne svojih interesa. Čak i kada vodeće članice EU ne budu htele da se američkim interesima pokore, kao što je se dogodilo prilikom vojne intervencije na Irak, Vašington će igrati na kartu manjka evropskog zajedništva i uvek će pronaći saveznike u zemljama istočne i centralne Evrope, poput Poljske ili Češke, koji će sopstvenu bezbednost videti pod američkim vojnim kišobranom.
I dokle god je takva situacija u kojoj se evropsko zajedništvo ne preslikava i na oblast bezbednosti i odbrane, diplomatija EU će na spoljnopolitičkom planu delovati slabije od ruske iako je EU ekonomski jača od Rusije, ali je zato njena vojna moć neuporedivo slabija od ruske. Stvaranjem vojske EU, takozvani Zapad bi imao dve vojne moći koje bi najverovatnije sarađivale, ali EU za SAD bi bila, ako ne u potpunosti jednak partner, onda sigurno mnogo poštovaniji. Ukoliko ne krene ka vojnoj autonomiji od SAD, EU će još dugo ostati, kako ju je pre 22 godine opisao tadašnji belgijski šef diplomatije Mark Ejskens, „ekonomski džin, politički patuljak i vojni crv”.
Nenad Radičević
objavljeno: 22.12.2013
