Izvor: Politika, 07.Apr.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razaranje evropske demokratije
Da li je iko ikad pomišljao da unutar bastiona demokratije, kakav se očekuje da bude Evropska unija, mogu da se do te mere razaraju njene osnovne vrednosti da je neku njenu članicu u ovom času teško nazvati demokratskom?
Moguće je. Na primer Mađarska.
Znam da su pale teške reči, ali naš severni sused potvrđuje da demokratija može da pobedi, ali da to još nije garant da ne mogu da se vrate snage koje ne dele osnovne postulate demokratije.
Ništa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neobično, mada upozoravajuće. Reformacija je imala kontrareformaciju. Mnoge revolucije završile su u kontrarevolucijama.
Proces uništavanja mađarske demokratije, otpočet na oči Evrope ubedljivom pobedom konzervativnog Saveza mladih demokrata (Fides) 2010, dostigao je ovih dana vrhunac kada je predsednik Janoš Ader svojim potpisom ozvaničio početak ustavnih reformi čiji je cilj sprečavanje opozicionog mišljenja i ubacivanje Mađarske u mrak totalitarnosti iz koga je izašla tek pre nešto više od dve decenije.
Ne samo da Ustavni sud ubuduće neće imati pravo da daje mišljenje o sadržajima zakona – što znači da gubi svaku moć monitoringa nad izvršnom vlašću – već slede nezabeležena ograničenja slobode štampe, političko upravljanje centralnom bankom, ubacivanje hrišćanske vere u Ustav, uslovljavanje socijalnih prava „socijalnom korisnošću” pojedinca, proterivanje reči republika u ustavnom definisanju političkog sistema, napadi na prava žena, zaštita počinilaca zločina na rasnoj osnovi, tolerisanje antisemitizma u naletu…
Mnogobrojni članovi Ustava koji su nekad izbačeni kao protivustavni vraćeni su u osnovni zakon.
Sve se kažnjava i sankcioniše. Od toga da li i kako kritikovati javnu ličnost do proglašavanja beskućništva za kriminalno delo. Romi mogu javno da budu nazvani „životinjama”, a novinar koji to napiše neće morati da se izvinjava.
Nacionalno prosvećeni Mađari – a njih nije malo jer bi 40 odsto ponovo glasalo za inicijatora ovih promena, lidera Fidesa i premijera Viktora Orbana – to sa zadovoljstvom žele da pročitaju.
Promene okrutno odražavaju duh novog vremena. Demokratije? Nipošto.
Ako tišina kao posledica straha, kao i svuda, pomaže samo onima na vlasti, pitanje je šta radi Evropska unija? Kako, sem povremenih kritika, toleriše svog člana koji promoviše iste one vrednosti koje se u Briselu ili Strazburu anatemišu?
Da li je to dokaz teze da EU kao zmija žabu davi države kandidate, a da kada jednom postanete član mnoga pravila jednostavno ne važe. Da mnogi moralni parametri paradoksalno postanu zanemarljivi, zagubljeni u stalnom potragom za konsenzusom 27 članica?
Upozorenja bi trebalo da je dovoljno. Premijer Orban odlikovao je vodeće likove ekstremne desnice: novinara poznatog po tome što Jevreje i Rome poredi sa majmunima, arheologa koji Jevreje optužuje za trgovinu robovima u srednjem veku, umetnika koji se hvali bliskošću sa paravojnom milicijom – naslednicom pronacističke partije – odgovornom za više rasističkih ubistava.
Takvi tipovi iz Srbije završili su u Haškom tribunalu. A zemlja koja to toleriše sutra će kao sudija odlučivati da li su ovdašnje reforme dovoljno demokratske!
Takav bolećiv stav Evrope prema ovakvoj Mađarskoj simptomatičan je dokaz da EU ne pati samo od krize evra već i od etičke i političke krize koja preti da korodira ono što se zove „set vrednosti” – isti onaj koji se Srbiji nudi kao uzor.
Kao u vremenima posle Velike depresije, opsesivno usredsređena na ekonomska i finansijska pitanja, Evropa nemo posmatra kako sa svih strana nadiru nacionalizam, rasizam, antisemitizam, neonacizam, jevtini populizam?
Ako važi pravilo da sistem vredi koliko njegova najslabija karika, onda je EU sve dalje od vrednosti o kojima su sanjali očevi evropskih integracija Žan Mone i Rober Šuman.
Potvrda turobnog stanja stiže iz Mađarske. U poslednje dve godine pola miliona Mađara napustilo je zemlju. Dvostruko više nego posle gušenja ustanka 1956.
Neki su otišli zbog novca, drugi zbog boljih perspektiva, ali većina je – pobegla pred mrakom koji prekriva razne segmente života. Uprkos opominjuće mađarske poslovice koja kaže da je „ko zameni svoju zemlju, zamenio svoju dušu”, beže mahom mladi. Oni koji su doživeli šta znači sloboda mišljenja i izražavanja, koji nisu spremni da se toga odreknu.
Mađarska nije Rusija, gde Vladimir Putin autokratiju stavlja – nekad s razlogom nekada ne – u funkciju realpolitike velike sile. Mađarska zavisi od evropskih subvencija i pomoći, što podrazumeva da može da utiče na odluke u Budimpešti. Kao što je to pokazala u slučaju Grčke, ili Kipra,
Zašto Evropa ćuti, pitam ponovo. Zar se tako brzo zaboravljaju bolne lekcije 20. veka tokom koga je demokratija bila žrtva dva moćna totalitarna sistema: nacizma i komunizma?
To što Brisel ćuti, ili protestuje „na pola koplja”, ima jednostavno ali nesrećno i zabrinjavajuće objašnjenje: sve uočljiviji nedostatak usmerenosti evropskih građana i lidera kao stalnom jačanju predstavničke demokratije kao političkog sistema.
Zato je Orban posle ponovnog izbora 2010. dobio podršku od toliko uglednih Evropljana, istini za volju mahom iz svoje desničarske familije. Zato Evropska komisija ne koristi nijedan od svojih instrumenata kako bi osnažila fundamentalne vrednosti Unije.
A mogla bi. U stvari morala. Evropska komisija, parlament i Savet Evrope mogu da deluju u skladu sa članom 7 Ugovora EU kako bi se izbegli bilo kakvi potezi koji vode nazadovanju demokratije u bilo kojoj članici EU.
Član 7 predviđa da u slučaju „potencijalnog kršenja zajedničkih vrednosti” zemlja može da izgubi pravo glasa u Savetu. Orbanova Mađarska davno je prešla taj prag „kršenja”. I nikom ništa.
Ovde se ne radi samo o ugrožavanju sloboda i sputavanju građanskog društva u jednoj zemlji, Mađarskoj. Ugrožena je priroda evropskog projekta i sposobnost Evrope da očuva svoje zajedničko najvrednije ostvarenje: demokratiju.
Pamtim početkom devedesetih provokativne i burne debate sa kolegama na budimpeštanskom Trgu List Ferenca. Svako se u nešto zaklinjao. Verovao u budućnost. Grad je bio na putu da postane vibrirajuća, prosperitetna, tolerantna metropola. Zavideo sam im.
Sada čitam da se sve to pogubilo. Nema nade, nema šarma, nema iluzija. Kažu da politika Fidesa sputava slobodu, sprečava inovativnost, koči kreativnost, ukida alternative.
Radikalni amateri vladajuće stranke su se poput politkomesara uvukli u pozorišta i filmska studija diktirajući njihov opus. Na televiziji caruju samo partijski lojalisti koji sve zamotavaju u draperije mađarskog nacionalizma.
Pomišljam da bi valjda tako izgledala Srbija pod Slobodanom Miloševićem – a u Evropskoj uniji.
Hteli posle nekoliko decenija da to priznamo ili ne, izbor između varvarstva i demokratije nikada nije bio tako očigledan. Mađarska može da posluži kao velika opomena. Treba sačuvati i Evropu i demokratiju.
A šta radi Evropa? Ista ona koja će žestoko reagovati na bilo kakvo povampirenje nacionalizma u Srbiji? Koja će se podići na noge u slučaju presuda „Pusi rajot”?
Ništa. Ćuti. Sutra će reći da je bila zaokupljena krizom evra, nezaposlenošću.
Britanski premijer Nevil Čemberlen i njegov francuski kolega Eduar Daladje tako su ćutali u Minhenu 1938. potpisujući sporazum sa Adolfom Hitlerom. Mađarska, srećom, nije Nemačka niti je Orban Hitler, ali Evropa bi morala da se priseti istorije. Ukoliko želi da ostane dopadljiv uzor demokratičnosti.
Boško Jakšić
objavljeno: 07/04/2013
