Izvor: Politika, 10.Maj.2015, 15:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put u EU vodi i sa istočne strane
Višegradska grupa biće uzor i za „Krajovsku grupu”, koju bi trebalo da čine Srbija, Rumunija i Bugarska
Srbija plete mrežu regionalne saradnje i na zapadu i na istoku. Samo nekoliko dana posle briselskog sastanka „zapadnobalkanske šestorke”, u rumunskom gradu Krajovi, podjednako udaljenom od Srbije, Bugarske i Bukurešta, dala je svoj glas za formiranje „Krajovske grupe” tri susedne zemlje.
Na trilateralnom sastanku premijeri Srbije Aleksandar Vučić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Rumunije Viktor Ponta i Bugarske Bojko Borisov, čije zemlje zajedno imaju 40 miliona stanovnika, saglasili su se krajem aprila da organizuju „Krajovsku grupu”, u nameri da udruženim snagama brane zajedničke interese, da njihov glas bude glasniji u Evropi, ali i da krenu u zajedničke projekte u oblasti ekonomije, infrastrukture, energetike...
Preneto je i da bi ta grupa mogla da bude baš kao Višegradska grupa. Ta čuvena srednjoevropska grupa osnovana je u mađarskom gradu Višegradu, na samitu predsednika vlada Čehoslovačke, Mađarske i Poljske 1991, da bi posle raspada Čehoslovačke (na Slovačku i Češku) postala „kvartet”, koji je sebi zajedničkim snagama uspešno kročio put ka EU. Sve članice članice V4, sa više od 64 miliona stanovnika, ušle su u članstvo EU 2004.
Iz V4 više puta je poručivano da su spremni da sa zemljama zapadnog Balkana (Srbija, BiH, Makedonija, Albanija, Crna Gora, računajući i Kosovo) podele svoje obilato iskustvo u uzajamnoj podršci u evrointegraciji. To je učinjeno i u oktobru prošle godine, na sastanku ministara spoljnih poslova članica V4 i zapadnog Balkana.
Otud ne treba sumnjati da srpski zvaničnici dobro znaju kako funkcioniše ta grupa, koja će biti primer i za zbližavanje sa Rumunijom i Bugarskom. A našu pretpostavku da će se nova „družina” skraćeno zvati K3 može, doduše, da opovrgne odluka još nekih zapadnobalkanskih zemalja da joj se pridruže, budući da im je premijer Ponta uputio takav poziv.
Povodom krajovskog dogovora, Dragan Đukanović, viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, ocenjuje da je „veoma dobra” inicijativa da Srbija sa dvema državama koje su već članice EU (od 2007) napravi neku vrstu foruma koji će podsećati na V4, na uspešnu formu regionalne saradnje, doduše ne baš onoliko institucionalno proširenu koliko je to zapadnobalkanska inicijativa, ali saradnju koja može da doprinese da Srbija u perspektivi ubrza evropske integracije i da iskoristi iskustva i Bugarske i Rumunije, koja su dragocena u procesu pridruživanja.
„Ta inicijativa je dosta bitna. Ali, saradnja Srbije na ovom prostoru mora da bude dvokomponentna – da se očuva na zapadnom Balkanu, kroz Savet za regionalnu saradnju, sa sedištem u Sarajevu, Ceftu, Proces saradnje u jugoistočnoj Evropi i sa još pedeset inicijativa koje postoje, ali i da se razvija, uslovno rečeno, na istočnom Balkanu, između Srbije, Bugarske i Rumunije”, ističe Đukanović, u uverenju da prioritet Srbije u regionalnoj saradnji, zapadni Balkan ne sme da bude zapostavljen.
Šta je to što bi K3 mogla da primeni iz iskustva V4? „Možemo, prvo, da težimo punoj stabilizaciji i tog dela Evrope, jer se nekako previše pričalo o zapadnom Balkanu, a ne o istočnom. I da Srbija, koja teži da bude članica EU, iskoristi model institucionalizovane saradnje V4, kako bi ubrzala evropsku integraciju”, smatra ovaj naš sagovornik.
S druge strane, Aleksandar Popov, direktor novosadskog Centra za regionalizam, misli da to povezivanje u svakom slučaju ne može da odmogne našoj zemlji, ukoliko ga budu pratili konkretni projekti za koje će se, uz pomoć dve članice EU, verovatno lakše dobiti sredstva za namene o kojima je bilo reči na trilateralnom sastanku. „Ima razloga za povezivanje, mada ne znam da li će to imati dimenziju V4, koja ima dugu tradiciju. Oni čak imaju i svoju fondaciju, kojom podupiru druge inicijative. U šta će izaći nova inicijativa, tek treba da vidimo”.
Popov ukazuje i na to da se ponekad stiče utisak, a to govore i neki političari u regionu, da ima isuviše regionalnih inicijativa. Pri tome se misli na region bivše Jugoslavije, plus Albanija, minus Slovenija, zapravo ono što pokriva Savet za regionalnu saradnju, ali i nevladine inicijative.
„Možda i ima previše tih inicijativa, ali one koje nemaju smisla ugase se same od sebe. Doduše, neke se i veštački održavaju, politički, jer u nekom trenutku odgovara i Evropi da je što veća komunikacija i da se zemlje dogovaraju oko pojedinih tema”, kaže on.
Setimo se, inače, kako je 2011. postignut dogovor lidera Srbije, BiH i Turske o međusobnoj pomoći u procesu evrointegracija, bez mešanja u unutrašnje stvari suseda, da bi dve godine kasnije predsednik Tomislav Nikolić zamrznuo srpsko članstvo u „trilaterali”, zbog izjave turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana u Prizrenu da je „Turska Kosovo i Kosovo je Turska”.
Veće šanse za uspeh imaju one inicijative za koje postoje razlozi za pokretanje i konkretan plan. Recimo, „berlinska inicijativa Angele Merkel ima smisla zato što na širem planu želi da kroz infrastrukturne projekte uveže region”, a onda „kada se kroz takve projekte poveže region, onda su te zemlje upućene jedna na drugu”.
Premijeri „zapadnobalkanske šestorke” postigli su saglasnost o izgradnji ključnih transportnih koridora, koji će vremenom biti uklopljeni u transportnu mrežu EU. U Krajovi, premijer Borisov rekao je da želi da vidi auto-put Bukurešt–Sofija–Beograd, kao i brže pruge koje će tri zemlje voditi ka Turskoj.
.jpg)
