Izvor: Politika, 13.Apr.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Put u EU kroz poštovanje pravila
Evropa je energetski zavisna, Rusiji su neophodne tehnologije, treba joj reindustrijalizacija. Sve to prosto sugeriše razmenu
Evropska unija suočava se poslednjih godina sa sve više problema. Nejednakost u razvijenosti pojedinih njenih delova, kao i energetska zavisnost, potpuno su ogoljeni pod razornim delovanjem svetske ekonomske krize. Nepostojanje evropskog naroda problem je za sebe, starost stanovništva takođe... U takvim okolnostima, okretanje ka Rusiji – energetskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << džinu sa tržištem od bezmalo 150 miliona duša, za Evropljane se nameće kao prirodno rešenje.
Sa druge strane, ni Rusija ne može bez Evrope, bez njenog tržišta, tehnologije, stručnjaka, kontakata sa najrazvijenijim državama sveta...
Kako zacementirati strateško partnerstvo na Starom kontinentu, a na dobro svih njegovih žitelja – od Urala do Atlantika? Neke ideje u tom smislu čule su se nedavno na savetovanju „2012. i posle, očekivanja od Evropljana i scenario za Rusiju”, održanog u zdanju francuskog parlamenta u Parizu. Jedan od učesnika ovog skupa bio je i Dušan Bajatović, šef Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije.
U čemu je, po Vama, snaga Rusije danas?
Pre svega, u odgovornoj političkoj eliti, koja je shvatila da bogatstvo Rusije nije na zemlji, nego je, da tako kažemo, u zemlji, dakle u sirovinama i u energetskom sektoru, nafti, gasu, električnoj energiji... Uvažavajući cene energenata na svetskom tržištu, Rusija je počela da se ponaša racionalno, da pravi dugoročne budžete, da dobro balansira prihode, svesna da ima loše strukturisanu industriju i da mora da se otvori prema svetu kako bi dobila savremene tehnologije, znanja i kapital u zamenu za energente, sirovine. Ali Rusija je shvatila i da više nije imperija, kao što je to bio SSSR, i da svoje odnose sa bivšim centralnoazijskim republikama mora da uspostavi na novoj osnovi. Ona više ne ucenjuje, naprotiv, radi na savezništvu i partnerstvu.
Kako u tome stoji Evropska unija?
Ekonomski pohod sa zapada na istočni deo kontinenta imao je svoje tržišne potencijale, ali to nije dovoljno da se dugoročno preživi. Tehnološka zaostalost delova sveta u koje ste nekada mogli vrlo lako da plasirate svoje proizvode, danas se briše. Tehnološka dominacija nije više dovoljna da biste zadržali kontrolu nad kulturama, nad tendencijama u samim društvima. Svet je postao globalno selo, lakše se dolazi do informacija, a to niste u mogućnosti da kontrolišete.
Evropa je energetski zavisna. Sem toga, rusko tržište joj je potrebno da bi mogla da održi sopstveni nivo proizvodnje, standard, i to prosto sugeriše razmenu. Sa druge strane, Rusiji su neophodne tehnologije, treba joj reindustrijalizacija. Samo, ovog puta je dobro to što je Rusija shvatila da njeni odnosi sa Evropom nikako ne mogu biti neravnopravni.
Probleme nameće i briselska birokratija, čije odluke često nisu u interesu najmoćnijih evropskih država. To ukazuje na pukotine u samoj EU. Zato se Rusija opredelila za strategiju direktne saradnje sa najmoćnijim kompanijama, i sa najmoćnijim zemljama EU, što se najbolje vidi na primeru gasovoda „Severni tok” i „Južni tok”.
Rusiju optužuju da energente koristi kao političko oružje.
Potrebe za energentima u EU rašće na godišnjem nivou po prosečnoj stopi od sedam odsto. Od uglja ili nafte više ne može mnogo da se očekuje. Nuklearna energija pokazuje svoje manjkavosti, a u okviru obnovljivih izvora ne možete da očekujete brz rast. I – ostaje vam gas, čije su rezerve za najmanje 70 sledećih godina. Postoje odgovarajuće tehnologije, odgovarajući transport – i primena. Sa druge strane, zašto bi Evropa kupovala ruski gas, ako nema industrijske proizvode i tehnologiju koji su potrebni Rusiji. Tu je zavisnost međusobna, i zahteva pregovarački proces.
Rusija se okreće i trećim tržištima.
Rusija ne želi više da se dominantno oslanja na zapadni kapital. Ona gradi gasovode ka Kini, radi na Sahalinu fabriku tečnog gasa, planira da svoje učešće na američkom gasnom tržištu do 2030, sa sadašnjih sedam odsto, podigne na 20 procenata. Kina smanjuje tehnološki jaz, Indija je ogromna sila, ne treba zanemariti ni ulogu Japana...
Mene ne plaši zavisnost Evrope od ruskih energenata, ni zavisnost Rusije od evropskih tehnologija. Mene plaši ideološki pristup tom pitanju jer se ono danas, na svetskom nivou, rešava na krajnje pragmatičan način. Jednostavno, sve se mnogo brže menja, na ekonomskom, političkom, pa i vojnom planu, i svi treba da se suoče sa novom raspodelom snaga na globalnom nivou.
Koliko aktuelno resetovanje političkih odnosa na relaciji Vašington–Moskva dotiče samu Evropu?
Resetovanje američko-ruskih odnosa nikada neće biti do kraja iskreno i potpuno. Danas se sve teorije strategija baziraju na postojanju tri krupne geostrateške celine: „telorukratije” (vladavina na kopnu) u koju, uglavnom, spadaju evroazijske sile: Rusija, Kina, eventualno Indija, potom „talasokratije” (gospodarstvo na moru), što su, u stvari, naslednice trgovačkih civilizacija, i danas, uglavnom, pripadaju evroatlantskom svetu, i – „rimlend”, pojas evropskih i muslimanskih zemalja, koje imaju sopstvene interese.
Ranije smo imali ogroman Sovjetski Savez, komunističku Kinu i SAD. Danas svet ne može tako lako da se „podeli”. A interes Evrope nije da joj bilo ko bude patron. Njen interes je specifičan, i ona dugoročno mora da se pozicionira, upravo, kao – Evropa.
Kakvo je mesto Srbije u celoj ovoj priči?
Mi moramo, pre svega, da uredimo sopstvenu državu iznutra. I u državnom i u pravnom smislu. Moramo da je reindustrijalizujemo, da donesemo odgovarajuće strategije. Mislim da smo se, politički, dobrim delom pomirili. Naravno, imamo previše stranaka u vlasti, i ponekad se previše trguje u okviru dnevnopolitičkih interesa, ali strateških sukoba više nemamo.
Od političkih elita zavisi kako će doći do ukrupnjavanja srpske političke scene, kako ćemo postići nacionalni konsenzus, koji ne podrazumeva samo – „Put u EU” – nego koje fabrike ćemo izgraditi, koji su nam prioriteti osim poljoprivrede, infrastrukture i energetike. Šta je sa sektorom usluga, sa delom hemijske industrije, obrazovanjem, naukom, populacionim problemima, migracijama... Na to moramo da damo odgovor. A upravo tu mogu da pomognu evropska pravila igre. Jer ja tako gledam put u EU – kroz prihvatanje pravila igre.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 13.04.2011.
