Izvor: KMnovine.com, 13.Okt.2015, 21:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Projekti od ''nacionalnog značaja'' uništavaju Srbiju!
Već godinama unazad kada neko pomene „nacionalni značaj“ prva asocijacija je nacionalna propast, pranje prljavog novca i neizbežna pljačka građana Srbije.
Piše: Vesna Veizović / Vaseljenska TV
Počev od prvog „nacionalnog značaja“, posle petog oktobra, odnosno bezalternativnog okretanja Srbije ka Evropskoj uniji >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << , zatim bezbroj sporazuma krajnje pogubnih u praksi ali vrlo korisnih našim vlastodržcima, koridora koji se grade duže nego „Skadar na Bojani“, ustupaka koje činimo našim otvorenim neprijateljima i u zemlji i u inostranstvu, predavanja privrede, bogatih oranica, uništavanja stočara, mlekara, poljoprivrednika i svega onoga što je zaista vredno i što zaista predstavlja nacionalni značaj, pa do Beograda na vodi i poslednjeg u javnosti prezentanovanog „nacionalnog projekta“ u vidu još jednog stadiona za fudbalere.
Ipak, način na koji će se finasirati ovaj projekat verovatno je skandalozniji i od same ideje projekta… No, da krenemo po redu.
Sam pojam – nacionalni značaj – u međuvremenu je izgubio svoj smisao koji je imao neku težinu i nosio nadu. Razlog vidimo u svemu nabrojanom.
Bezalternativni put u koji više niko ne veruje koštao nas je mnogo više nego što bismo ulaskom u nekadašnju Evropsku uniju dobili. Današnje stanje u ovoj tragičnoj uniji ne samo da je kritično već i bogate zemlje traže način da se izvuku. Ipak, ovdašnja vlast i dalje čini brojne ustupke i potpisuje pogubne sporazume „od nacionalnog značaja“ kako bismo što pre ušli negde – gde ne samo da nismo poželjni, već na nas gledaju kao na potrošni materijal koji treba iskoristiti i odbaciti.
Odricanje od Kosova i Metohije putem Briselskog sporazuma, privilegije date manjinama, IPAP, sporazum o readmisiji, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, da ne nabrajamo one manje a koji su toliko brojni da bi bili potrebni dani za njihovo navođenje i obrazlaganje njihove štetnosti. Sve je ovo predstavljeno kao jedan veliki projekat od „nacionalnog značaja“, odnosno „sitna žrtva koju će nam budućnost debelo i bogato platiti“.
Što je i istina, sem onog dela o sitnoj žrtvi, jer nam budućnost koja je eto već stigla debelo uzima danak i bogato naplaćuje našu lakovernost.
Vreme prolazi a mi posmatramo sve više takvih projekata, sve „nacionalnih“, značajnih i jasno nam je već odavno da jesu značajni i jesu nacionalni ali ne nama i ne našoj državi.
Pobednički projekat bar proteklog meseca, onaj koji je promenio istoriju po rečima „nacionalnog projektanta“ Aleksandra Vučića, svakako je „Beograd na vodi“.
Nepostojeći grad, koga ćemo se sećati sa maketa i bilborda, zaduženja koja već ostaju iza njega i Arapa koje će i naša deca gledati na jednoj od najboljih lokacija, ne samo Srbije, već čitavog Balkana.
No, tema ovog pisanja čiji bi uvod o „nacionalnim projektima“ mogao i da se oduži obzirom da je takvih laži i prevara previše, jeste upravo onaj poslednji – Nacionalni stadion.
Oduševljen sportskom pobedom „Orlova“ u Tirani, pri poseti srbskim fudbalerima na pitanje jednog od reprezentativaca kada će dobiti nacionalni stadion, Vučić je odgovorio da će Vlada u naredne tri godine izdvojiti 150 miliona evra kako bi se izgradio novi stadion specijalno za reprezentativce.
Postojanje već dva nacionalna stadiona, Partizana i Zvezdin, ćemo zanemariti da se ne bi navijači posvađali:
„Ne znam da li može da se preuredi Zvezdin ili Partizanov stadion, ali tu bi bilo svađe. Tih 150 miliona bi bilo dobro trošenje novca i nisu bačene pare,“doslovno je kazao Vučić.
Za početak odakle Vladi 150 miliona evra za igradnju još jednog, apsolutno nepotrebnog stadiona. I to u trenucima ekonomske krize čiji se kraj ne nazire, šta više čini se da se samo produbljuje. E pa novca ima, odnosno biće ga, kada Vlada proda Telekom, biće novca i za stadion i za bolnice.
Izrevoltiran navodima pojedinih medija koji su sa razlogom kritikovali ovu budalastu ideju izgradnje stadiona u opštoj besparici, Vučić je svima začepio usta, sledećom izjavom:
„Ako uspe privatizacija Telekoma i koncesija za aerodrom „Nikola Tesla“, Srbija će imati novca i za izgradnju stadiona i za renoviranje bolnica!“
Znači, kada se proda nacionalno preduzeće , jedno od retkih koje nije na grbači državnog budžeta, već naprotiv koje puni budžet, od dobijenog novca izgradiće se „preko potrebni“ nacionalni stadion i okrečiti bolnice! Pa stvarno, nije li malo mnogo i za ovako lobotomirani narod?
U momentima kada je u Srbiji sve više gladnog naroda, gde srednja klasa ne postoji više ni u naduvanim statistikama, iako vlast tvrdi da nikad bolje stanje nije bilo (njima verovatno i nije).
S tim u vezi, verujem da 480 hiljada penzionera čija je penzija ispod 15 hiljada dinara, 800 hiljada zvanično nezaposlenih a radno sposobnih ljudi, oko 200 hiljada radnika koji primaju minimalac, njih 90 hiljada koji su na grbači socijalnih službi i više od 200 hiljada koji nisu primili platu poslednjih 6 meseci, se definitivno ne bi složili da je realno a ni normalno potrošiti 150 miliona evra za nešto što već postoji.
Druga stvar, među svim sprtovima u kojima imamo učešće – fudbal je definitivno nešto gde su rezultati naših sportista najgori. Srbija ima vrhunske rezultate u streljaštvu, atletici, košarci, vaterpolu, odbojci, a nijedan od pomenutih sportova nema ni približan budžet kao što je propali fudbal, takođe nijedan od navedenih nema ni nacionalni stadion iliti mesto gde bi sportisti iz ovih sportova koji donose rezultate mogli da vežbaju onako kako to srazmerno rezultatima i zaslužuju.
Takođe vrlo bitna stvar, daleko važnija od fudbala a koja je neophodna našoj zemlji, prvenstveno radi opstanka i nešto zaista znači „nacionalni značaj“ jeste nemanje nacionalne strategije za nauku i obrazovanje i način na koji bi se zadržali mladi stručnjaci iz svih oblasti u Srbiji.
Dakle, umesto da ulaže u nauku i omladinu željnu bolje perspektive, Vučić bi da ulaže u stadion. Doduše, najbolje rezultate što se tiče izvoza imamo upravo u ljudskom resursu, a tu spadaju i fudbaleri kojima nije cilj ostati u nacionalnoj reprezentaciji, ne samo zbog novca već zato što je fudbal i najprljaviji sport gde se najviše novca opere, već odlazak u bolje plaćene strane klubove.
Moguće je upravo da to i jeste razlog ovakvog jednog „nacionalnog projekta“ , jer će kroz izgradnju, vrlo verovatno fantomsku, biti oprano ko zna koliko novca i opljačkano nekoliko miliona poreskih obveznika.
Sledeća stvar koja je svakako važnija od stadiona jeste činjenica da smo jedna od najgore razvijenih i opemljenih država u Evropi što se tiče medicine. Za teško obolele kojima su potrebne operacije neizvodive u Srbiji, novac se prikuplja putem SMS-ova jer vlast ne smatra dovoljno bitnim čak ni dečiji život da bi žinansirala skupe operacije.
Vesna Veizović
Da ne govorimo od toga da su nam bolnice u stanju raspada gde se pacijenti leče u neverovatnim uslovima, da za bilo koji ozbiljniji pregled se čeka skoro pa na godinu dana ili se pacijenti šalju kod privatnika. Da nam stručnjaci iz oblasti medicine svakodnevno odlaze… Što nam dovoljno govori o karateru i projektima ovih ljudi koji vode državu, jer ako nije bitna jedna osoba, dve osobe, nije im bitan apsolutno niko.
Privreda i poljoprivreda vape za novcem. Za sledeću godinu ministarstvo poljoprivrede najavilo je da će subvencije agraru izostati jer nema dovoljno novca u budžetu. Ionako dokrajčena zahvaljujući Trgovinskom sporazumu potpisanom sa EU, poljoprivreda grca u sve lošijim uslovima i sve većoj konkurenciji iz uvoza. Ukoliko u zemlji toliko bogatoj plodnom zemljom i bezgraničnim potencijalima, a gde ljudi gladuju, nije pravi istinski nacionalni značaj razvoj poljoprivrede, i uopšte industrijske proizvodnje, a jeste još jedan nacionalni stadion, onda šta dalje…
Izvor: Vaseljenska :: © 2014 - 2015 :: Molimo za navođenje izvora
.jpg)
