Izvor: Politika, 02.Jun.2014, 09:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pritisak, ali legalan
Aktivnost koja je kod nas još nova uskoro će biti zakonski regulisana kao deo antikorupcijske strategije. U SAD i EU to je odavno važan deo odgovornog političkog odlučivanja, ali oblast kojoj nema pristupa funkcionerima dve godine po napuštanju mandata
Da li se apeli Novaka Đokovića, Marka Jarića, Nevena Markovića, novosadskih „Frajli” i svetskih zvezda poput glumaca Andželine Džoli, Dejvida Duhovnija i Kevina Spejsija, pevača Bilija Ajdola i grupe Prodidži, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pisaca Paola Koelja i Tonija Parsonsa, sportista Ronalda, Nadala i Jevgenija Plušenka… da se pomogne žiteljima Srbije stradalim u poplavama mogu smatrati lobiranjem?
Mogu, slažu se upućeni u lobiranje. Iako se kod nas ne zna baš mnogo i detaljno o lobiranju, Srbija se kao država pokazala kao veoma aktivna (o tome da li i uspešna, može se raspravljati) na polju političkog lobiranja u poslednjih 14 godina. Pored ostalog, Vlada Srbije je u nekoliko navrata angažovala različite lobističke kompanije u Vašingtonu kako bi brinule o političkim interesima naše zemlje.
Naša komšinica Hrvatska je pre nekoliko godina, dok još nije postala članica EU, na zahtev domaćih izvoznika šećera angažovalaprofesionalne lobiste u Briselu da bi u sedištu Evropske komisijeisposlovali povećanje kvote hrvatskog šećera za tržište Evropske unije. Hrvatske šećerane su tražile kvotu od 240.000 tona godišnje, EU je nudila 80.000 tona, a zahvaljujući dobroj lobističkoj strategiji rezultat je na kraju bio – 180.000 tona.
– Ovo je i za nas poučan primer da i zemlje koje nisu u članstvu EUimaju pregovaračku moć – primećuje Duško Krsmanović, stručnjak za lobiranje, magistar ekonomije prava, autor „Vodiča kroz lobiranje”.
Najvažnija je reputacija
Lobiranje se, najsažetije, može objasniti kao svaki pokušaj grupe ilipojedinaca da utiču na (ne)donošenje odluka zakonodavnih iliizvršnih (u nekim slučajevima i sudskih) vlasti u jednoj zemlji, ali i međunarodnih institucija i organizacija. Ova u svetu, a sve više i kod nas, široko korišćena aktivnost omogućava da se snažnije čujeglas industrije, poslovne zajednice i građanskog društva u procesu političke debate i donošenja odluka, zbog čega je važan element odgovornog političkog odlučivanja.
U SAD, gde je lobiranje nastalo i gde je najrazvijenije, samo u Vašingtonu deluje više od 100.000 lobista (firme najprestižnijih od njih su smeštene u jednoj ulici u neposrednoj blizini Bele kuće), koji godišnje obrnu oko 3,5 milijarde dolara. Američki lobisti, zastupajući ne samo domaće klijente već i strane vlade i kompanije,opsedaju Kapitol hil u Vašingtonu (gde se nalazi Kongres SAD), ali i njujorška sedišta Svetske banke, Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija.
U Evropskoj uniji, koja se smatra drugom po veličini arenom za lobiranje, godišnje se na ovu aktivnost potroši pola milijarde evra, dok se broj aktivnih lobista, u više od 260 advokatskih kancelarija i konsalting kompanija u Briselu, procenjuje se na oko 20.000. Onih koji im pomažu ili su sa njima povezani je pet puta više, a glavna meta njihovih aktivnosti jeste Evropska komisija, u manjoj meriEvropski parlament.
I dok je lobiranje u SAD pravno uređeno (prvi put zakonom iz 1876. godine, zatim iz 1946. godine, kasnije propisima iz 1995. i 2007. godine) u EU ne postoje čvrsta pravila kojima se ono reguliše, već se uglavnom oslanja na Etički kodeks Asocijacije profesionalaca za evropske poslove. U krajnjoj liniji, lični integritet, kredibilitet i reputacija lobiste jesu njegovo glavno oružje, i ako ostane bez njih, može se oprostiti od karijere.
Zastupaju interese firmi i država
Lobisti su profesionalci – osobe, advokatske kancelarije, konsultantske kompanije, privredna udruženja, tink-tenkovi pa inevladine organizacije – koji najčešće zastupaju određene intereseneke kompanije, industrijske grane, ponekad i opštine, grupe građana ili čak države. U tu svrhu koriste se različitim sredstvima, od neposrednog apela donosiocima odluka do medijskih kampanja, aktivnosti na društvenim mrežama i drugog, da utiču na javno mnjenje, pokušavajući da svoj uži interes prikažu kao interes šire zajednice.
Ponekad, pokazalo se u istoriji, lobisti se priklanjaju i nekim nezakonitim ili moralno upitnim sredstvima da dođu do cilja.Skandali, afere, dramatične ostavke, pa i samoubistva kao posledice otkrivanja takvih zloupotreba (naročito u SAD, gde su snimljene desetine filmova o podmićenim senatorima i kongresmenima koji su, recimo, pod pritiskom industrije duvana, proizvođača oružja ili naftnih kompanija glasali za zakone štetne po opšti interes)doprineli su veoma lošoj reputaciji lobiranja u protekloj deceniji. Priznaje to i Rajt Endruz, direktor Međunarodne asocijacije za zagovaranje za javne politike i bivši predsednik Američke lige lobista, ali dodaje da je ova delatnost ipak nezamenljiva u savremenom demokratskom procesu odlučivanja, kao spona između donosilaca odluka i zagovornika posebnih interesa u društvu.
Političar ne može biti lobista.
„Lobisti pomažu klijentu da kvalitetnije predstavi svoj interes, a onima koji odlučuju da budu bolje obavešteni o različitim aspektima društvenog, ekonomskog i političkog života” – piše Endruz, uverenda bi, s obzirom na to da je sve širi krug pojedinaca i organizacijakoje se bave uticajem na donosioce odluka,bilo ispravnije govoriti ne o klasičnom lobiranju (kakvo definiše, recimo, enciklopedija Britanika) već o „poslovima zagovaranja za javne politike”.
– Danas lobiranje izučavaju bar tri nauke: pravo (kao uticaj na donošenje ili izvršavanje pravnih akata), ekonomija (kao odbranu i zalaganje za ekonomske interese određene kompanije, poslovne grupacije ili cele industrije) i političke nauke (kao delovanje naproces donošenja odluka preko komunikacije sa nosiocima izvršne i zakonodavne vlasti). Osnovno sredstvo lobista su informacije, anajbolje su one koje su nepoznate, ali tačne i korisne za određene ciljeve – ukazuje Duško Krsmanović.
Lobiranje u zemljama bivše Jugoslavije, pa i u Srbiji, relativno jenova pojava (nakon 2.000. godine) i nedovoljno poznata, a najčešće se vezuje za politiku, ubeđivanje i – korupciju. Prema istraživanju koje je za Društvo lobista Srbije (osnovano 2009. godine, okuplja stotinak članova) sprovela agencija GfK, trećina ispitanika veruje da sulobisti zapravo političari, iako su te dve funkcije nespojive! U SAD se, na primer, bivšim političkim funkcionerima onemogućava da postanu lobisti u periodu od najmanje dve godine od završetka mandata ili prestanka radnog odnosa. To se zove „period hlađenja”, upravo da bi se sprečile zloupotrebe, malverzacije i sukob interesa. Naime, dešavalo se da zaposleni u federalnim organima pred kraj mandata daju raznovrsne povlastice lobistima, koji su im zauzvrat obezbeđivali dobro plaćene poslove kad im prestane mandat.
Koliko para – toliko muzike
Ipak, primećuje Krsmanović, kako je lobiranje u Srbiji dosad uglavnom bilo uvijeno u formu posredovanja, njime su se često bavili i bivši političari. Zato bi, smatra, i u našoj zemlji trebalo donetizakon o lobiranju, sa klauzulom „perioda hlađenja”.
– Izrada zakona o lobiranju je bila predviđena i prošlom, ali i najnovijom Strategijom za borbu protiv korupcije iz 2013. godine, i to najdalje do 2017,jer se takav zakon, sasvim ispravno, smatra antikorupcijskim. Najveća korist od regulacije lobiranja je što bi se uspostavio jasan, transparentan okvir u kojem bi se tačno znalo ko lobira, šta, za koga, i koliko je novca za to plaćeno. Svi koji imajusuprotstavljene interese tako bi mogli da se na vreme uključe u proces – kaže Krsmanović.
Imati interes i promovisati ga je sasvim legitimno, ističe naš sagovornik, ali,s druge strane,i javnost ima pravo da zna ko imakakav interes i na koji način pokušava da ga promoviše kod donosilaca odluka, koji pre svega rade u interesu svih.
– Osnovna uloga zakona o lobiranju je, dakle, razotkrivanje i demistifikacija celog procesa i uvođenje minimalnih standarda za profesionalno obavljanje delatnosti – primećuje Krsmanović.
Naš sagovornik objašnjava da, suprotno prevladavajućim stavovima u našem društvu, lobiranje nije korupcija, lobiranje nije postavljanje sudija, lobiranje nije neko besciljno udruživanje, koje mnogi naѕivaju lobi grupacijama.
– Paradoks je i što čak i neki nosioci javnih funkcija za sebe tvrde da su lobisti, a te dve stvari su nespojive. Privrednici višerazumeju značaj lobiranja i mislim da mu polako postaju naklonjeniji. Liberalizacija komorskog sistema je donekle doprinela tome. Političke stranke lobiranje često koriste u dnevnopolitičkomsukobljavanju, ali suštinski i tu je primetan pozitivan pomak, jer je ono prepoznato kao sredstvo kojim se unapređuje donošenje odluka, i kao takvo može biti korisno i javnom sektoru – kaže Krsmanović.
On je, govoreći o tome da li i kako lobiranje može pomoći da se unapredi imidž Srbije tokom pregovora o našem članstvu u Evropskoj uniji, na skupu koji je povodom Dana Evrope organizovao beogradski Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju, naveo da je zasadstepen našeg lobiranja u Briselu dosta skroman i ograničenog dometa, ali da će ono, pre svega ekonomski, biti sve potrebnije i značajnije kako se primičemo ulasku u EU.
Na pomenutoj konferenciji je bilo dosta reči o „propuštenim šansama” da lobiranjem u međunarodnim organizacijama i u drugim važnim institucijama u svetu Srbija zaštiti svoje nacionalne interese i popravi reputaciju (poređenja radi naveden je primer jakogi uspešnog albanskog lobija u Vašingtonu).
Objašnjenje koje se čulo je dobrim delom ono poslovično: „Koliko para, toliko i muzike.”
-----------------------------------------------------
Ko su lobisti
– Da bi čovek uopšte razmišljao da postane lobista, pre svega mora biti siguran da dovoljno dobro razume potrebe tržišta ili nekogudruženja ili organizacije. Sa druge strane, njegov lični kredibilitet i reputacija bi trebalo da su takvi da mu lako otvarajuvrata onih na vlasti kojima treba da prenese određenu poruku ili argumentaciju vezanu za potrebe klijenta. Komunikacija sa njima se gradi na osnovu poverenja i razumevanja uzajamnih potreba. Dobar lobista se postaje duži period, u kojem se gradi imidž osobe koja nudi rešenja,a ne konfrontaciju, koja vidi mogućnost da svi dobiju. Taj pristup je, doduše,više evropskog stila, jer je lobiranje u SAD dosta agresivnije i često rezultira pobednicima i gubitnicima. Generalno govoreći, dobar lobista je vrhunski poznavalac ekonomije i prava i sjajan analitičar političkih odnosa, pa je u stanju da sagleda potrebe svih strana povezanih određenim pitanjem i da ih poravnava dok ne nađe najmanji zajednički sadržalac. Dakle, ključne reči su integritet, znanje i građenje partnerstava – kaže za „Magazin” Duško Krsmanović.
-----------------------------------------------------
„Devojka za sve” ili pokvarenjak?
U Leksikonu stranih reči i izraza Milana Vujaklije lobi, osim engleske reči za hodnik, predvorje (mesto na kojem su, u jednom hotelu u SAD, predstavnici železnice i proizvođači pamuka saletali predsednika Granta tražeći subvencije,a tu je boravio od 1869. do 1877. jer je Bela kuća izgorela),označava i „devojku za sve” u poslovnom i političkom životu Amerike, čoveka koji poznaje svakoga, naročito one koji „nešto znače”, neko bez koga se, kao posrednika, ne može ništa važnije svršiti.
– Ova definicija u potpunosti može da odgovara našem mentalitetuuticaja, gde se samom činjenicom da poznajete donosioce nekih odluka smatra da možete sve da završite. Neki lobiranje dovode u kontekst direktne propagande i medijskog rata, čak i u Americi se o njemu govori u negativnom kontekstu, naročito kada je u pitanju „stari način lobiranja”. Tako publicista Hedrik Smit navodi u svojoj knjizi „Igra moći” da je lobiranje oduvek nosilo sa sobom mnoge negativne konotacije, da se ranije na to gledalo kao na nešto grešno i gotovo pokvareno, a u očima javnosti izazivalo je tek malo bolje prizvuke od reči mafija – primećuje Aleksandra Hristov, konsultant za strateške komunikacije i član Društva lobista Srbije, u tekstu posvećenom lobiranju kao strateškoj komunikaciji.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 02.06.2014.
Pogledaj vesti o: Novak Đoković, Poplave
