Izvor: Politika, 04.Nov.2010, 23:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Primećujemo li izolovanost manjinskih grupa
Osobe sa drugačijim seksualnim opredeljenjem, sa invaliditetom, Kinezi, Albanci zaslužuju pažnju kao i većinske zajednice
Osobe sa invaliditetom takođe možemo posmatrati kao depriviranu grupu, a uskraćenost velikog broja prava jednostavno se pravda nedostatkom sredstava. Nedavno sam razgovarao sa strancima koji žive u Beogradu i ono što primećuju jeste odsustvo invalida na ulicama, iako je procenat osoba sa invaliditetom naravno identičan onom u zemljama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << EU, što govori o izolovanosti i nepostojanju uslova za normalan život. Pitanje koje ovde postavljam jeste – da li mi to primećujemo?
Specijalne škole, u kojima su izolovano obrazovana deca sa invaliditetom i Romi, koncept je koji je odavno napušten u Evropi, o čemu svedoče mnogobrojni obavezujući dokumenti o inkluziji. Ovaj proces započeo je i u Srbiji, ali su otpori tom procesu veliki, naročito u samim školama koje bi trebalo da se reformišu. Segregacija ne sme postati rešenje za problem manjina.
Kako ne bi sve ostalo na negativnom utisku treba reći da je na zaštiti manjina mnogo urađeno, tako da je stanje u tom pogledu neuporedivo bolje nego devedesetih godina. Zakonodavni okvir je uspostavljen, brojne strategije su usvojene, imamo nezavisne institucije i izjave većine političara su se vidno popravile. Ne možemo, međutim, govoriti o primeni propisa, sudstvo i tužilaštvo nemaju dovoljno sluha za ova pitanja, mediji neretko šire stereotipe i daju prostor govoru mržnje.
Vratimo se na stav s početka teksta – ni branitelji ljudskih prava, ni mediji, a ni država ne smeju upasti u zamku rangiranja ljudskih prava i posvećivanja pažnje samo pojedinim pitanjima iz ove oblasti i pojedinim ranjivim grupama. Na prvom mestu država, koja ima sve mehanizme, počevši od ministarstva zaduženog za ljudska prava, do pravosuđa, nema nikakvo opravdanje da pojedine grupacije zanemari.
Nakon kratkog preseka stanja pokušaću da napravim spisak mera koje bi poboljšale stanje. Reakcije tužilaštva, policije, ustavnog suda dok odlučuje o zabrani grupa koje šire mržnju i netoleranciju samo su jedna strana rešenja. Ono o čemu moramo voditi računa jeste obrazovanje, sistem vrednosti koje stvara kako škola, tako i okruženje i, naravno, porodica.
Nemam želju da idealizujem situaciju u zemljama EU, problemi sa kojima se suočavaju Italija, Francuska, Belgija u pojedinim oblastima naliče onima u Srbiji, ali to nam ne sme biti opravdanje da zarad poboljšanja položaja manjina ne učinimo više. Tolerancija i suprotstavljanje diskriminaciji je stalna borba za stvaranje društva sa humanim vrednostima: nema postignutog nivoa zaštite ljudskih prava kojim bilo kada treba da budemo zadovoljni.
Na kraju, opravdano možemo postaviti pitanje da li smo neosetljivi na pojedine manjine, da li smo ih u svojoj sredini sve primetili, da li smo tolerantni prema njima, da li smatramo da osobe sa drugačijim seksualnim opredeljenjem, osobe sa invaliditetom, Kinezi, Albanci zaslužuju podjednaku pažnju kao i većinske zajednice. Od odgovora na ovo pitanje zavisi to da li će Srbija biti tolerantno društvo ili ćemo ponavljati greške, rušiti gradove i imovinu, i uništavati živote onih koji se osećaju ugroženo i bespomoćno, a žive pored nas i sa nama.
*Direktor Komiteta pravnika za ljudska prava
Milan Antonijević
objavljeno: 05.11.2010.
