Izvor: Danas, 04.Jan.2015, 23:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preludij za kosovski rekvijem
Da li će se ponoviti slika od pre dve godine: predsednik Republike piše državnu platformu o Kosovu i Metohiji; parlament je ogromnom većinom prihvata; državni organi na čelu sa predsednikom Vlade imaju odrešene ruke da ispune svaki nalog Evropske unije.
Ko se danas seća ne sadržaja već činjenice da je Skupština Srbije uopšte usvojila neku platformu Tomislava Nikolića početkom januara 2013. godine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Svi se, međutim, sećaju tzv. Briselskog sporazuma iz aprila iste godine kao najvažnijeg beočuga u odricanju naše države (zasad „samo“ Vlade, Skupštine i Ustavnog suda) od Kosova i Metohije. Od predsednikove platforme u tekstu Sporazuma nije ostao ni kamen na kamenu, nijedna prosta rečenica. Samo da navedem da je u Platformi pisalo da će zajednica srpskih opština u oblastima svojih nadležnosti vršiti zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. U Briselskom sporazumu pak stoji da će zakoni Kosova biti merodavni za sve aktivnosti koje proizilaze iz tog dokumenta, itd.
Ova platforma i iz nje proizašla skupštinska rezolucija bili su dokumenti za unutrašnju upotrebu. Tokom pregovora u Briselu nisu ni iznošeni kao predložak za raspravu. Briselski sporazum je u celini napisan u kancelariji nekog činovnika Ketrin Ešton i podastrt stranama na prihvatanje. Da je on odgovarao samo albanskoj strani govori činjenica da je uredno potvrđen u njihovoj skupštini kao međunarodnopravni akt. Naša strana se poslužila vladinim i sudskim marifetlukom o „političkom a ne pravnom aktu“. Za nalogodavce, međutim, to uopšte nije bilo važno. Bitno je da se Sporazum primenjuje. Sa Srbijom se operiše kao sa indijanskim plemenom.
Ali, zašto sad nova platforma, ili šta će već biti. Razlozi, razume se, ne leže u onome što predsednik kaže. Razlozi su u samoj stvari, a predsednikove reči služe da se ona sakrije a ne da se otkrije. Isto kao i pre dve godine.
Ta ključna stvar glasi: dovršiti proces predavanja Kosova Albancima. O tome je reč već šest i po godina. Napredovanjem tog procesa plaćen je svaki „napredak“ Srbije u procesu približavanja Evropskoj uniji. I vizna liberalizacija septembra 2009, i dobijanje statusa kandidata marta 2012, i stupanje na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u jesen 2013, i tzv. početak pregovora o pristupanju EU januara 2014. Današnja većina i manjina u Skupštini Srbije pošteno su podelile svoje uspehe u predaji Kosova i svoje neuspehe u svemu drugom. Postoji, naime, korelacija između ispunjenja uslova koji se nameću Srbiji i opšteg sunovrata države upravo u ovih šest i po godina. Ali, Evropska unija je još dalje od članstva Srbije nego što je bila sredinom 2008. godine.
Dakle, zašto ponovo platforma? Ovde nije u pitanje „šta“. Zna se šta EU traži od Srbije - priznanje Kosova. Ovde je reč o onome „kako“, tj. „koliko brzo“. Evropljani su podržali smenu vlasti u Srbiji u leto 2012. godine samo zato što su se uverili da će nova vlast brže nego tada odlazeća ispuniti svoj zadatak. I zaista, sve se kretalo na zadovoljstvo političara EU, posebno onih nadležnih. Nije prošlo ni godinu dana a naša vlast je napravila veći korak napred nego prethodna za četiri godine (iako ne treba sumnjati da su početni koraci najteži). Prihvatila je dokument kojim je Srbiju uvela u zonu de iure priznanja Kosova, samo što to Ustavni sud nije smeo da kaže, jer bi onda morao da ga poništi. I samo korak pred ciljem, Srbija je malo zastala.
Evo, već godinu dana ništa. I Srbija i EU vrte se u vrzinom kolu nekakvog skrininga (ne treba pisati u originalu, jer to je postala srpska reč), a da se bar jedno pregovaračko poglavlje nije otvorilo. Bar ono br. 35, o Kosovu, makar i bilo poglavlje svih poglavlja. Dakle, ako ćemo pravo, Srbija za onaj samoponižavajući Briselski sporazum nije dobila ni datum. Sada se vidi da taj famozni datum nije bio dan formalnog otvaranja pregovora (21. januar), već će to biti stvarni dan otpočinjanja pregovora. A kad će, ne znamo.
U stvari, mogli bismo znati ako saznamo šta Unija u ovom trenutku traži od Srbije. Tu je tajna nove predsednikove platforme.
O obavezi Srbije da sa Kosovom potpiše tzv. pravno obavezujući dokument znamo još od septembra 2010. godine, kada je parlamentarna delegacija SR Nemačke donela našem parlamentu čuveni papir sa sedam tačaka. U jednoj je bio sadržan i ovaj poseban i dalekosežan, rekao bih, konačan zahtev. O tome se moglo spekulisati i ovako i onako, sve dok taj zahtev nije utkan u Pregovarački okvir (tačka 23, alineja 3) koji je našoj strani predat 21. januara 2014. godine, a ova ga prihvatila bez pogovora. I to je pravi cilj i smisao pristupnih pregovora koji, kako piše u istom dokumentu, „predstavljaju proces koji nema tačno utvrđeno trajanje i čiji ishod ne može da se unapred garantuje“ (tačka 20). Od tada se, kažemo, ništa nije dogodilo, a vreme teče, što više nervira Evropljane nego našu vladu. Oni, naime, više žele da Srbija prizna Kosovo nego naša vlada da ga prizna apsolutno nizašta, jer čime će narodu željnom Evropske unije pred istinu.
U ovoj apsurdnoj mikro situaciji, našima je, ipak, lakše. Pa, u toj tački 23, alineja 3, Pregovaračkog okvira lepo piše da obaveza Srbije da definitivno prizna Kosovo (prihvati pravno obavezujući dokument) treba da se ispuni „do kraja pristupnih pregovora“. Baš fino, ako pregovori nisu počeli na za godinu dana, ko živ može da im vidi kraj. Eto, i ovi naši postaju realisti. Ali, za EU to je ravno bezobrazluku. Podozrevaju da ovog puta predsednik Republike igra Tadićevu igru odugovlačenja (u predsednika Vlade nemaju razloga da sumnjaju) i šalju mu evropskog komesara za pregovore, Johanesa Hana, da mu u lice saspe istinu. Gospodo, ako hoćete dalje putem „koji nema tačno utvrđeno trajanje i čiji ishod ne može da se unapred garantuje“, morate da priznate Kosovo. Datum ćete dobiti tek posle toga. Ende.
Kad malo bolje razmislimo, komesar Han je već otvorio poglavlje 35 a da to niko nije primetio. Šta bi se, inače, moglo drugo govoriti a nekmoli pregovarati u okviru tog poglavlja. I sada se, kao u pravim pregovorima, čeka odgovor druge strane.
