Izvor: Politika, 24.Dec.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravo azilanata na žalbu i advokata
Davanje azila tražiocu znači njegovo doživotno zbrinjavanje
Kao što je poznato, vlade zemalja članica Evropske unije i Evropski parlament su blizu odluke da suspenduju pravo građana zemalja zapadnog Balkana da ulaze u zemlje EU bez viza. Osnovni razlog za takvu odluku je previše neosnovanih zahteva za azil koji dolaze iz Srbije, Bosne i Hercegovine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Albanije i Makedonije.
U poslednjih godinu dana u Švedskoj je bilo oko 3.000 azilanata iz Srbije i više od 1.900 iz BiH. To čini 20 odsto svih zahteva za azil u tu zemlju, a 98 odsto zahteva migracioni odbori su odbacili kao neprihvatljive. Iako je reč o ljudima koji žive u izuzetno teškim ekonomskim uslovima, to nije dovoljno za dobijanje rešenja o azilu. Danas postoje daleko ugroženije grupe ljudi koji dolaze uglavnom iz Sirije i koji imaju legitimnu potrebu za zaštitom.
Reč je o tome da su se jasno iskristalisale skupine ljudi koje nemaju razloga za dobijanje azila, nasuprot skupinama koje imaju potpuno legitimne razloge za to. Kao mere koje mogu zaustaviti ovakve tendencije, insistira se na zahtevima koji se moraju postaviti vladama zemalja zapadnog Balkana.
Ceo problem se može svesti na izuzetno težak položaj koji imaju Romi u svim zemljama zapadnog Balkana, što govori o potrebi promene politike prema manjinama u nekim od tih zemalja. Smatra se da bi suspenzija slobodnog viznog režima mogla biti dobar način da se unaprede, u tom domenu, uslovi života u ovim zemljama.
Podaci UN i UNHCR-a pokazuju da je Švedska po broju tražilaca azila (29.650) tokom prošle godine bila peta u svetu. Jedine zemlje koje su primile više azilanata od Švedske bile su one s daleko većim brojem stanovnika: SAD, Francuska, Nemačka i Italija. Švedska je izuzetak i među nordijskim zemljama: Norveška ima 9.050, Danska 3.810, Finska 3.090 i Island 70 azilanata.
Najvažnija odlika švedske imigracione politike je čvrsta strategija uz jasno definisane društveno-ekonomske, političke, obrazovne i kulturne ciljeve kada je azil u pitanju. Davanje azila pridošlicama iz dalekih zemalja ima, najpre, jaku humanu dimenziju, koja se ne razdvaja od toga da se od početka razmatraju i ostali aspekti života koje svaki azilant sa sobom donosi.
Na čvrsto definisanu imigracionu politiku Švedske ukazuje sledeći primer. Među mnogobrojnim Iračanima koji su tražili azil u ovoj zemlji, u februaru 2007. brzo se proširila vest da je Švedska objavila da Irak više ne smatra zemljom koja je u oružanom sukobu.
To je dovelo do naglog i značajnog opadanja broja iračkih tražilaca azila u Švedskoj i njihovog okretanja ka drugim nordijskim zemljama. Reč je, dakle, o tome da ovde govorimo o jednoj demokratskoj zemlji u kojoj je svima, pa tako i azilantima, savršeno jasno da su dolazeći iz, najčešće, nedemokratskih ili ratovima razorenih zemalja, dospeli u jedno uređeno društvo u kome vladavina prava predstavlja osnovu zajedničke dobrobiti.
Zašto procedura ispitivanja azilanata i njihovog boravka pre donošenja odluke o pravu na azil traje tako dugo? Deo odgovora odnosi se i na to da azilant kome je odbijeno pravo na azil u Švedskoj, na primer, ima pravo žalbe na takvu odluku.
To će značiti angažovanje advokata i određenu proceduru koja će tražiti vreme. Tek kada bude dokazano da je u pitanju takav sklop životnih okolnosti koje direktno ne ugrožavaju život tražioca azila, on će biti vraćen tamo odakle je došao.
Jedno demokratsko društvo koje je uređeno u skladu sa zakonima koji su humani, ima pravo da postavlja pravila o tome ko ima prioritet u dobijanju takve pomoći. Zna se dobro ko je to danas: to su oni koji beže iz ratom uništene Sirije.
U izjavama predstavnika vlasti, u medijima i u javnom mnjenju zemalja EU u kojima su Srbi ,,koji govore romski” tražioci azila, može se jasno čuti da imaju vrlo male izglede za ostanak u tim zemljama. Migracijski odbori koji odlučuju o ovim molbama, navode da, po švedskim zakonima, teško siromaštvo i diskriminacija Roma nisu dovoljni razlozi za preuzimanje njihove doživotne zaštite.
Davanje azila nije samo puko zbrinjavanje neke osobe čiji je život ugrožen. Davanje azila tražiocu znači njegovo doživotno zbrinjavanje, jer će dobitnik azila imati doživotno obezbeđen krov nad glavom, posao, mogućnost da obrazuje sebe i svoju decu i da živi kao slobodan čovek.
Kada zemlje EU ističu problem ,,lažnih azilanata” kao prepreku za buduće slobodno kretanje stanovništva zapadnog Balkana, one upozoravaju da nemaju ništa protiv zapadnobalkanskih zemalja već da, pre svega, nemaju ekonomskih mogućnosti da podmire celokupne životne potrebe tolikog broja osiromašenog romskog stanovništva.
Oni bi, svakako, bili prihvaćeni u svim tim zemljama i postali bi ravnopravni građani tih zemalja – gde bi dobili posao i potpuno se skućili u periodu od samo jedne ili dve godine – da nije mnogo ugroženijih grupa koje dolaze iz zemalja u kojima besne ratovi – od Avganistana, preko afričkih zemalja do Sirije kao najnovijeg žarišta.
Setimo se samo kako su pre dve decenije široke ruke bile prihvaćene izbeglice iz svih ratom ugroženih područja bivše Jugoslavije. Danas su to ravnopravni i dobrostojeći građani tih zemalja, a sve je to, svakako, koštalo i neko je to platio.
To i jeste argument svih desničarskih i nacionalističkih grupa i partija u zapadnoevropskim zemljama – to da došljaci koštaju i uzimaju deo nacionalnog kolača. A to je već deo jedne sasvim druge priče, naravno.
*Doktor sociologije, Sprakskolan, Upsala
Milena Davidović
objavljeno: 25/12/2012
