Izvor: Politika, 12.Feb.2013, 16:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podvojeni Berlin
Kako su mi ovde rekli, danas je uključivanje površno, a suptilna diskriminacija se odvija u rukavicama političke korektnosti
Berlin je postao neka vrsta političke, ekonomske i kulturne prestonice kontinentalne Evrope. Nekada podeljeni grad sada se bori za čvršće ujedinjenje evropskih zemalja ne bi li opstao projekat EU. Glavni gradovi često su ogledalo za celu zemlju, makar to ogledalo iskrivilo sliku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – ko uvidi logiku te distorzije može da stekne pojam o duhu cele zemlje. Sticajem okolnosti kucam ovaj tekst nedaleko od Brandenburške kapije i hteo bih da prenesem svoje viđenje Berlina koji nam može reći nešto o Evropi, naročito u ovo vreme krize unije i obeležavanja osamdeset godina od dolaska nacista na vlast.
Prostranost metropole, bogatstvo sadržaja, multinacionalnost, istorijska težina, svi ti utisci su prisutni u trenucima kada sasvim slučajno, uz kafu, nedaleko od mesta gde je bio zid, razgovarate sa sitnim producentom iz Los Anđelesa koji je radio na filmu sa četiri polusatna kadra i jedino mesto gde takav film može da ugleda svetlost dana je Berlinale.Istovremeno, stičem utisak podeljenostine samo u gradu nego i iz razgovora sa Berlincima. Zapravo, podvojenost je pravi izraz jer jedne pored drugih (a ne jedne sa drugima) žive muslimanske, kineske, ruske, nemačke zajednice. Turska četvrt nema dodirnih tačaka sa hipsterskomzajednicom (omladinska kontrakultura) u Krojcbergu, osim što hipsteri posle žurkijedu „doner” kod Turaka. Ova naizgled površna razlika prožima društvo mnogo dublje. Hipsteri, uglavnom zaposleni u kreativi, savršeno dobro govore engleski, dok stariji Nemci zaposleni u najznačajnijim berlinskim muzejima koji čuvaju nemačke i antičke (kradene) kolekcije nemaju pojma engleski. To je sukob dva principa od kojih je svaki sam po sebi problematičan.
Mondijalistički karakter Berlina proizilazi iz ekonomske moći i priliva kapitala. Povrh toga, Berlinje bio neka vrsta evropske prestonice i u dvadesetim godinama prošlog veka, u vreme Bauhausa i ekspresionizama u Vajmarskoj Republici. U sklopu te tradicije, Berlin je otvoren za sve nacije, za seksualna opredeljenja, za različite ideologije... tu ipak postaje komplikovano, a znamo kako se zakomplikovalo tridesetih. Umetnička scena u velikoj meri reflektuje bezličnost kapitala koji stoji iza tih dela i utapa se u vladajuću ideologiju tolerancije koja predstavlja neku vrstu sive zone ideologije bez politike.
U senci gužve oko Berlinala, živi jedna druga stvarnost, samo nekoliko stanica metroom dalje. Možda mi je najbolju formulacijudala osoba rođena u Berlinu čiji su roditelji iz Jugoslavije. To je osećaj duplog života, gde stranac ostaje stranac jer je odbačen kao drugačiji i živi sa dva identiteta. Tako u praksi funkcioniše ideologija tolerancije. Kako su mi ovde rekli, danas je uključivanje površno, a suptilna diskriminacija se odvija u rukavicama političke korektnosti. To je primer lične podvojenosti, dok je društveni izrazte surevnjivosti pijani Nemac koji u metrou na Aleksanderplacu viče da ne razume turski. Mnogo dalje od Potsdamer placa, na koji su se sada u vreme filmskog festivala sjatili ljudi iz celog sveta, nalazi se suprotna tendencija u Bavariji. U Berlinu živi malokrvna i solidno stojeća kvazilevica, a na jugu Nemačke punokrvna i jasno definisana ekstremna desnica.Ovde mogu da razgovaram sa strancem koji se, kao i većina omladine, bavi nekim uskim segmentom istorije umetnosti, ali zato starija generacija s negodovanjem gleda što nema dovoljno vrednih, produktivnih, mladih inženjera.
Sada kada islamisti prete Berlinu, sukob unutar same Nemačke postaje očigledan. Nemačka spoljna politika je izraz te kontradikcije – ona istovremeno teži međunarodnom zbližavanju, ali i jačanju nemačke političke i ekonomske moći koju pri tom ne može sama da održi. Ta kontradikcija može da se razreši raspadom unije, rastom nacionalizma, jačanjem islamističkog fundamentalizma ili stvaranjem evropskog federalizma, što smatram malo verovatnim.
Sve te tendencije se vide na ulicama Berlina i to podeljeno po sektorima grada. Berlin danas slavi svoje prihvatanje različitosti, ali se i priseća kroz izložbe u javnim prostorima kako je drugačije ljudenasilno i divljački proterivao 1933, pre svega Jevreje, levičare i degenerisane umetnike. Danas, nema sumnje da možete bar da dobijete fer šansu da svoje profesionalne snove ostvarite, bez obzira na to odakle ste i koje vere. Samo što mislim da takvu kulturu održava kapital, održava Starbaks koji netremice gleda na Brandenburšku kapiju, kao da je podseća da je moka od četiri evra moćnija od jurišnih konja na vrhu kapije. Zato nema prevazilaženja podvojenosti, već onanastavlja da tinja u ljudima, u gradu, u Evropskoj uniji... dok se ne razbukti.
Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija Univerzitetu, Njujork
Igor Simić
objavljeno: 12.02.2013.
