Izvor: Politika, 08.Mar.2015, 10:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Orban brani Evropu od američkih koncerna
Mađarski premijer uzdrmao najavom da neće podržati trgovinski sporazum SAD i Unije
Mađarski premijer Viktor Orban juče je ponovo uzdrmao Evropsku uniju rekavši da neće da podrži bilo kakav trgovinski sporazum između SAD i EU kojim bi se narušila nadležnost mađarskih sudova u trgovinskim sporovima.
„Ne mogu da podržim bilo kakav trgovinski sporazum koji poništava nadležnost u sporovima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz mađarskog sudskog sistema, prebacujući ih na neka udaljena nama nepoznata mesta, gde nemamo nikakvu šansu ili barem ne vidimo mogućnost za pravednu i poštenu presudu”, izjavio je Orban za jedan mađarski radio, a preneo je Rojters.
Orbanovo protivljenje odnosi se na pregovore SAD i EU o sporazumu o slobodnoj trgovini pod nazivom Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), koji bi doneo ukidanje carinskih dažbina i formiranje zajedničkog tržišta od 800 miliona ljudi i obuhvatio gotovo polovinu svetske privrede.
Iako je pre godinu dana, u jeku kampanje za postizanje ovog sporazuma, tadašnji predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo rekao da će sporazum spojiti dva najveća svetska tržišta i da će biti „sporazum jednakih, ne samo po ekonomskoj snazi nego i po vrednostima”, debata zagovornika i protivnika ovog trgovinskog sporazuma izrodila je sintagmu „hlorisani pilići” koja oslikava upravo različite vrednosti.
U pitanju je način na koji se kolju i tretiraju pilići u SAD i, recimo, u Nemačkoj. Dok jedni smatraju da je za zdravlje ljudi jedini ispravan proces da se pilići zakolju, očiste i operu hladnom vodom, što je dovoljno da se unište bakterije, drugi su uvereni da bi takav način obrade živinskog mesa bio katastrofa za naciju. Jer je piliće posle klanja potrebno obavezno hlorisati kako bi se uništile bakterije koje bi sigurno bez te radnje dospele u ljudski organizam.
Kako se nemačka vlada pozicionirala kao ključni i do sada najveći pokretač transatlantskog sporazuma, „Špigl” je pišući o hlorisanim pilićima citirao jednog profesora higijene iz Frajburga koji je rekao da je dilema privlačna ali pogrešna.
„Radije ću jesti američke hlorisane piliće nego nemačke ili holandske pune opasnih bakterija poput salmonele”, rekao je on, upozoravajući da Evropljani ne bi trebalo da se plaše američkih hlorisanih pilića, već da bi Amerikanci trebalo da budu prestravljeni evropskom prljavom živinom.
Jasno je da se liderskom ulogom u pregovorima nemačka automobilska, hemijska i farmaceutska industrija nadaju lakšem odobravanju dozvola za svoje proizvode neophodnih za nastupanje na američkom tržištu. A nemačka subvencionisana poljoprivredna svakako se nada izvozu mleka i svinjskog mesa u inostranstvo.
S druge strane, upravo ovaj nemački list redovno piše o velikim finansijskim i političkim kontroverzama budućeg sporazuma, za koji je rečeno da bi mogao da bude postignut početkom 2016. godine.
Već od sredine 2013, otkada su počeli ovi pregovori, „Špigl” ne propušta da napiše da bi transatlantski sporazum „mogao da postane malj neoliberalizma koji će razoriti državu blagostanja u Evropi”, a kritikuje i kancelarku Angelu Merkel da je svojom izjavom o „demokratiji prilagođenoj tržištima” relativizovala i sam demokratski proces u Nemačkoj.
Pozivom na oprez i najavom da neće prihvatiti nikakav sporazum koji ugrožava interese Mađarske, Orban je juče samo javno i glasno rekao ono čega se pribojavaju mnoge evropske države: interesa velikih poslovnih grupacija koje nameravaju da se zaštite arbitražnim sudovima u vezi sa otvaranjem novog velikog tržišta.
Protivnici sporazuma strahuju da bi američke multinacionalne kompanije mogle da iskoriste takozvani pravni mehanizam „rešavanja sporova između investitora i država”, jer bi im omogućio da, zaobilaženjem nacionalnih pravnih sistema, putem međunarodnog suda zatraže finansijsku kompenzaciju od vlade neke evropske države ukoliko procene da bi njihovi profiti i potencijali za investiranje mogli da budu ugroženi izmenama zakona ili politikama u dotičnoj državi.
Samo jedan od primera jeste slučaj kada je Meksiko uveo porez na osvežavajuće napitke, pa ga je tužio američki koncern koji se bavi proizvodnjom hrane, zahtevajući odštetu od 90 miliona dolara. Koncern je dobio sudski spor. Kada je Gvatemala ograničila cene struje, američka energetska kompanija je dobila obeštećenje od 25 miliona dolara.
Kompanije iznad države
Kako bi funkcionisala arbitraža, opisao je „Špigl” u jednom od svojih mnogobrojnih tekstova o transatlantskom sporazumu. Ako bi se izvesna kompanija iz nekog razloga osećala finansijski ugroženom u nekoj stranoj zemlji, ako misli da su, na neki način, njeni poslovni interesi u opasnosti, imala bi pravo da podnese zahtev za čelendž, to jest suočenje – jednu vrstu tužbe koja se podnosi tročlanom arbitražnom sudu. Tužena država dobija jednog „sudiju”, kompanija koja je utužuje dobija takođe jednog, dok bi trećeg dogovorom izabrale ove dve strane ili bi bio izabran sa liste kvalifikovanih kandidata.
Ova privatna arbitraža trgovinskog suda imaće moć da donosi odluke o isplatama ogromnih obeštećenja ukoliko investitor veruje da su njegovi profiti umanjeni – nekim, recimo, novim nacionalnim zakonom (koji ne odgovara interesima investitora jer je s dotičnom državom, pre donošenja novog, potpisao po starom zakonu koji mu je odgovarao).
B. Mitrinović
objavljeno: 08.03.2015.
