Izvor: RTS, 22.Nov.2012, 19:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od slovačkog premijera do srpskog lobiste
Verujem u sposobnost srpskog naroda, ali u Srbiji moraju da se menjaju stvari i sprovedu reforme, kaže za RTS Mikulaš Dzurinda, savetnik potpredsednice Vlade Suzane Grubješić za evrointegracije. Verovao sam u sposobnost naroda Slovačke kao što verujem i u kapacitet Srba, istakao je Dzurinda.
Savetnik potpredsednice Vlade Suzane Grubješić, Mikulaš Dzurinda, rekao je za RTS da samo reformama i dobrom voljom Srbija može napredovati ka >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Evropskoj uniji.
Gospodine Dzurinda, vi ste savetnik potpredsednice Vlade Suzane Grubješić za evrointegracije. Između ostalog treba da pomognete da Srbija ima bolji imidž u Evropi. Da li je to težak zadatak?
Nije. To je izazov. Kada se samo setim kakav je bio imidž Slovačke između 1992. godine, kada je postala nezavisna, i 1998. godine kada sam ja postao premijer. Slovačka je 1997. godine dobila titulu crne rupe Evrope.
Kažite nam samo ko joj je dao tu titulu.
To je čuveni proizvod Madlen Olbrajt, državne sekretarke Sjedinjenih Država.
Šta ste joj odgovorili?
Da je u pravu, u tom trenutku. Jer, to je bilo tačno. Radili smo svašta u Slovačkoj, borba između predsednika i premijera bila je veoma teška. Neke snage, uključujući našu obaveštajnu službu, otele su predsednikovog sina. Jedan od otmičara, obaveštajac, je ubijen a atmosfera u zemlji je bila puna tenzija i pretnji. Nažalost, Madlen Olbrajt je tada bila u pravu.
Ali vi ste sve to uspeli da promenite počev od 1998. godine i početkom 21. veka.
Istina.
Kako?
Reformama i dobrom voljom. Verovao sam u sposobnost naroda Slovačke kao što uostalom verujem i u kapacitet Srba. Ako Nole Đoković može da bude broj 1 u tenisu, i može da bude šampion, zašto ne bi i Srbija?
Šta vi možete da uradite kao savetnik? Šta u Srbiji, a šta u Evropi?
Ono što radim u Srbiji jeste da prenosim svoje iskustvo, posebno između 1998. i 2006. godine Slovačka je pozvana na pristupne pregovore decembra 1999. godine u Helsinkiju, a u maju 2004. godine je postala članica EU. Za pet godina.
Kako? Velikim naporom, i ogromnim reformama. Reformama u oblastima pravosuđa, ekonomije, socijalnih pitanja, zdravstvene zaštite. Slovačka se neverovatno promenila i mislim da možemo da podelimo to iskustvo.
Jesu li reforme bile bolne? Kako su Slovaci reagovali?
Nije bilo lako. Sada baš i nisam popularan u Slovačkoj, moram da vam kažem. Ali, političar mora da odluči šta je cilj. Razgovarao sam sa potpredsednicom Vlade za evrointegracije gospođom Grubješić, i zaključili smo da ponekad promašimo cilj. A on je - modernizovati zemlju, povećati standard života običnih ljudi u Srbiji.
Ali kako to da uradimo?
Promenom. Moramo da menjamo stvari. Šta nije dobro? Da li vam pravosuđe dobro radi? Stižu li vam investicije? Da li vam je poreski sistem dobar? Ili sve to može biti bolje? Moramo da menjamo stvari. To je glavno. Da ohrabrimo ili podržimo ono što funkcioniše, a sa druge strane da menjamo ono što ne radi.
Šta onda predlažete, da preuzmemo slovačko ili evropsko iskustvo?
Možda oba. Nije, znate, sve dobro u EU. Pogledajte, dozvolite mi da kažem, periferne zemlje Unije, stare evropske demokratije. Nešto je dobro, ali nije sve. Moje iskustvo je veoma dobro. Jer, kada sam počeo 1998. godine nivo nezaposlenosti je bio 20 odsto, kada sam napustio položaj, osam godina kasnije bio je sedam odsto.
Dobro, i šta biste vi sada prvo uradili u Srbiji?
Unapredio bih poslovnu klimu. Treba da bude prijemčivija. Privlačnija. Da stvori prostor, da privuče strance i olakša poslovanje ljudima iz Srbije. Treba vam, mislim, bolji zakon o radu, poreski sistem, treba vam bolje pravosuđe koje je transparentnije, jači zakoni, manje korupcije. Pričam iz iskustva.
Sve ste to uradili za pet ili šest godina?
Jesmo. Moguće je. Ali, loša vest je da je to beskrajna priča. Morate da istražujete svakog dana, šta funkcioniše, a šta ne. Ako radi, može i da se nastavi. Ako ne radi, treba da se menja.
Znate da dolazite u Srbiju u trenutku kada je evroentuzijazam na najnižim granama, još više posle haške presude hrvatskim generalima.
Pre svega verujem, iz iskustva, da bi politički lideri trebalo da budu iskreni i hrabri. Da javnosti govore otvoreno. Nije cilj pridružiti se EU, to je samo sredstvo da se trči brze. Cilj je prosperitet, modernizacija.
Onda, na primer, uzmimo situaciju kod vas, mora se javnosti objasniti, posebno mladima, da izbor koji se ponekad postavlja, EU ili Kosovo, nije tačan. To nije istina. Gledao sam neke ankete sa pitanjem - šta biste radije izabrali, da uđete u EU ili da napustite Kosovo. To je pogrešno. To nije iskreno pitanje.
Treba da govorimo studentima na fakultetima, mladima, o budućnosti, šta oni žele. Ako su politički lideri jaki, hrabri, iskreni, moguće je raditi. Mladi ljudi danas imaju mnogo više mogućnosti, internet je tu, sve je dostupno. Moramo ljudima iskreno da kažemo da su neke tendencije u Evropi bile dobre, a neke opasne. Rekao sam pre nekoliko godina, da sam nervozan zbog naginjanja ka komforu. Mnogi političari su hteli samo da budu fini. Pozajmljivali su novac, trošili ga, bez odgovornosti. Nije sve dobro u EU.
Pametni ljudi, pametni političari, treba da prihvate i prate pozitivna, ali i da izbegnu negativna iskustva. Ako smo dovoljno iskreni, hrabri i vredni, ljudi će promeniti razmišljanje. Imate dve grupe političara. U prvu spadaju oni koji samo prate istraživanja iz sopstvenih razloga. Oni istražuju kako vetar duva. Drugi su posvećeni promeni, stvaranju atmosfere, ti mi se više sviđaju.
Može sve to da ide malo teže kada je u pitanju Kosovo. Mislite li da dijalog ide u dobrom pravcu, kakav bi za vas bio signal da se nešto zaista promenilo?
Bio sam presrećan kada sam čuo da će se vaš premijer gospodin Dačić susresti sa premijerom administracije na Kosovu. To je neverovatno važno. Verujem da će se dijalog nastaviti i barem će komunakacija biti normalna. Gradićete nove puteve. Vozio sam ovog avgusta od Bratislave do Beograda, sledeceg dana krenuo sam u Prištinu preko Merdara, to je bilo posebno iskustvo...
Dakle, kažete da će iskustvo na terenu biti znak, da se stvari menjaju u životima običnih ljudi.
Treba da stremimo tome da ustanovimo normalan dijalog na svim nivoima. Moje iskustvo je, i siguran sam, ljudi u svakom selu u Srbiji, da je vrednost vaše kuće veća što je bolja reputacija vašeg suseda. Znam da je po vašem Ustavu Kosovo srpska pokrajina, ali može se posmatrati i kao sused. Danas je vlada u Madridu rekla da će pregovarati sa regionalnom Vladom u Kataloniji, jer oni nisu zadovoljni poreskim sistemom...
Vi u stvari verujete da bi i Srbija i Kosovo mogli da budu u EU, a da Srbija ne prizna Kosovo. Mislite da je to moguće?
Da, moguće je. Ubeđen sam da nijedan razuman ili odgovoran političar na svetu neće tražiti od Srbije da prizna Kosovo. Ne mislim da je to neophodno. Neophodno je samo ustanoviti normalne odnose.
Ili status kvo, čini se
Možda sa ustavne tačke gledišta. Po međunarodnom zakonu možda možemo da govorimo o statusu kvo. Ali, ako razmislimo, kao normalni ljudi, situacija mora da se popravi.
Kada govorimo o Evropi, nekada u Srbiji postoji mišljenje da Nemačka donosi sve važne odluke. Šta vi kažete?
S jedne strane, to je normalno ili lako, razumeti da je glas Nemačke izuzetno važan. Normalni ljudi mogu da shvate da je Nemačka zemlja koja daje mnogo novca, zapravo najviše u evropske fodove. S druge strane moje je iskustvo da ljudi u Berlinu takođe umeju da slušaju.
Bio sam nedavno kod kancelarke, primljen sam ponovo u januaru, jer sam hteo nešto da joj kažem. Normalno je da motor Berlina i Pariza jeste veoma jak i može se posmatrati kao osovina EU, ali opet, moje iskustvo pokazuje da je Slovačka mogla da progura svoje stavove. Najbolji primer je da je Nemačka priznala Kosovo, a Slovačka nije...
Vi ste imali ulogu u tome što ga nije priznala
Tako je. To je normalno. Osećao sam da ima mnogo razloga što Slovačka ne treba da prizna Kosovo. Bio sam ubeđen i onda sam ubedio i prijatelje da to nije dobar presedan za Evropu kada zemlja nastaje unilateralnom odlukom nezavisnosti.
Čehoslovačka se raspala. Slovačka je samo 23 godine stara. Ali, to je urađeno sporazumno. Ima još mnogo razloga što sam stao iza te odluke. Ovo govorim da pokažem da to nije istina, reći ljudima da Berlin odlučuje a ostali ćute. Mogu da vam dam još primera. U Evropi je fantastično to što nas 27 sedimo za istim stolom. Mnogo je bolje što je Slovačka tamo, nego da je napolju.
I glas Srbije će biti jači s jedne strane, a s druge vaši interesi će biti mnogo bolje zaštićeni ako ste za tim stolom. I verujte mi, oni slušaju. Svi slušaju kada premijer Slovačke priča. On može da govori jedan, dva, tri ili 10 minuta. Ja sam odlučio, nećemo da zajmimo novac Grčkoj. Iskreno, bio sam pod velikim pritiskom. Jer to nije bio dobar presedan.
Bio sam ubeđen da postoje razlozi da Slovačka pokaže odgovornost. I odjednom smo stvorili prostor da počnemo debatu o velikom moralnom riziku. Na početku su mi rekli da je to princip solidarnosti. Nisam mogao da razumem da je solidarnost to da siromašni plaćaju za bogate. Naučio sam da je solidarnost obrnuto, kada bogati daju siromašnima. Ponosan sam da smo bili dovoljno jaki i hrabri da ustanovimo platformu zbog koje je bilo jasno da to nije dobro, da siromašnije zemlje plaćaju za bogatije.
Od presude u Hagu mnogi se u Srbiji pitaju ima li ona prave saveznike ili odanije prijatelje u Evropi ili svetu? Šta vi mislite iz evropske perspektive?
Vi već imate dobre prijatelje, uključujući moju zemlju. Veoma sam srećan što mogu da kažem da su svi politicki činioci u Slovackoj ujedinjeni u podršci Srbiji. Zbog istorije, i mnogih drugih razloga. I duboko sam ubedjen da je gospodin Buš stariji bio u pravu kada je rekao da će Evropa biti cela i slobodna samo kad sve zemlja kontinenta budu zajedno. Primetio sam da već imate mnogo prijateja u EU. Što ne znaci da roj prijatelja i saveznika ne može biti veći.
Ključ leži u oblasti aktivnosti. Potrebne su vam tri stvari, ne novac, novac, novac, vec aktivnost, aktivnost, aktivnost, na svim nivoima administracije. I svakodnevnog života. Pomenuo sam primer Novaka Đokovića, ambasador Srbije u Bratislavi rekao je na kraju meča, da je Nole najbolji ambasador Srbije u svetu. To je tačno. Svako može da doprinese, ako ste aktivni, ako želite. Verujem da gde postoji volja, postoji i način. Ako želite, uspećete.
Čula sam da trčite maraton, da vozite bicikl.
Zaista? Znate za to?
Da, znam... I zanima me šta vam je više pomoglo, u tom poslu pridruživanja EU?
Najbolje pitanje u mom životu. Imate li maraton ovde u Bogradu?
Da, imamo u Beogradu
Kada?
Obično na proleće.
Ja više volim oktobar, ali možda jednog dana. Istrčao sam 26 maratona u životu i mislim da je džoging najbolji sport. Osećam se bolje, um mi je slobodniji, optimističniji sam posle 15 ili 20 kilometara.
Da li biste to preporučili i našim političarima?
Pa da, ali se bojim da će me gospođa Grubješić ubiti.
Mnogo vam hvala sto ste bili naš gost.
Hvala i vama.
.jpg)
