Izvor: Politika, 29.Dec.2010, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O Kosmetu, nasuprot populistima
Poreskom politikom srpske poslovne ljude treba podsticati da investiraju u određene delove Kosmeta
Srbija je 2010. počela da se ubrzano kreće ka članstvu u EU. Međutim, još početkom godine je bilo jasno da drugi deo slogana ,,i EU i KiM” nije preveden u uspešnu politiku. Na spoljnopolitičkom planu stvari nisu delovale sasvim loše: Beograd je pokušao i nakratko uspeo da pitanje Kosmeta prebaci sa političke u pravnu sferu. Međutim, rad na samom terenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije ulivao optimizam – na severu Kosmeta i u enklavama nije urađeno skoro ništa da se stanovništvu omogući bezbedniji i prosperitetniji život. Tada sam za ,,Poglede” napisao da je samo jedna stvar gora od gubitka KiM, a to je nestanak srpskog stanovništva sa te teritorije.
Kada se nije želelo sa tim početi ranije, onda nije kasno početi ni sada. Priština i njeni međunarodni sponzori se ne mogu protiviti prosperitetnom severu i enklavama, bar ne javno. No, ne treba biti naivan i očekivati njihovu podršku; oni znaju da se ekonomska moć lako prelije u političku. Zbog toga, partnerstvo treba tražiti u privatnom sektoru. Srpskim tajkunima i drugim poslovnim ljudima treba poreskom politikom i drugim pravnim instrumentima dati podsticaj da investiraju u određene delove Kosmeta. Uz to, država treba da podeli deo rizika sa privatnim sektorom.
Ništa od navedenog ne upućuje na to da treba usporavati proces integracije sa EU. I pored sve češćih kritika da je strategija ,,i EU i KiM” neodrživa, ni nacionalpopulisti ni evropopulisti ne pružaju bolju alternativu. Nacionalpopulisti tvrde da Brisel treba staviti pred izbor: Kosovo ili Srbija. Ta strategija ima bar dva problema. Prvo, EU ne bi prihvatila taj izbor. Cilj Unije je da integriše sve, a ne samo neke delove SFRJ. Pogled na političku, geografsku i etnografsku mapu ukazuje zašto je to tako. EU ne može biti stabilna dok ima rupu u svom političkom, ekonomskom i sve više geopolitičkom projektu.
Drugi problem sa nacionalpopulističkom strategijom je to što njeni zastupnici ne objašnjavaju zašto bi odustajanje Srbije od EU prouzrokovalo odustajanje Prištine od secesije ili povlačenje podrške Vašingtona Prištini.
Evropopulistička alternativa se, pak, svodi na bezuslovnu predaju KiM. I ova strategija ima više mana ali ću se zadržati samo na jednoj – na presedanu. Bez pronalaženja nekog kompromisnog rešenja za Kosmet stvorio bi se tako ozbiljan presedan da je pitanje šta bi za nekoliko godina ostalo od Srbije. Evropopulisti tvrde da se uža Srbija najbolje štiti integracijom u EU. Iskustvo Španije, Belgije i Kipra ne upućuje na takav zaključak. Greše, kao što greše i kada ismevaju spoljnu politiku sa ,,četiri stuba“. Oni vrlo dobro znaju da Rusija i Kina imaju status ,,strateških partnera” i u spoljnoj politici same Unije.
Ponuđene alternative postojećoj strategiji nisu dobre a žurbi nema mesta jer ni Brisel nema velikog izbora sve dok pet država EU odbija da prizna unilateralno proglašenu nezavisnost Kosova. Ne treba donositi radikalne odluke dok se ne pojavi bolje rešenje.
U međuvremenu treba pažljivo i promišljeno koristiti kontingencije. Istorija je prepuna kontingencija koje iznenada preusmere naizgled utvrđen tok događaja. Dva događaja od pre nekoliko dana imaju takav potencijal. Prvi je izveštaj Dika Martija a drugi je izborni uspeh Albina Kurtija. Kurtijevo Samoopredeljenje je osvojilo treće mesto na proteklim kosovskim izborima. Time je samo još jednom potvrđeno da na Kosovu postoji jak panalbanski pokret.
Pre nego što se albanska nacionalna osećanja banalizuju i pomenuti događaji prevedu u još jedan ishitren potez srpske spoljne politike, treba stati i razmisliti. Naime, istu vrstu nacionalnih osećanja deli i dobar deo srpskog nacionalnog korpusa. Zato, bar zbog toga, treba imati respekta prema albanskom narodu. Kada mi u njima vidimo sebe, i kada oni učine isto, onda ćemo lakše naći kompromisno rešenje. Nemam u vidu modernizovanu verziju bratstva i jedinstva već samo hladno razumevanje naših, njihovih i zajedničkih interesa. Do sada su i jednima i drugima granice krojili stranci, možda je napokon došlo vreme da se Srbi i Albanci međusobno dogovore kako i pod kojim uslovima žele da žive.
*Autor predaje međunarodne odnose na Školi za diplomatiju, Siton hol univerzitet
Edislav Manetović
objavljeno: 30.12.2010.
