Izvor: Politika, 13.Dec.2012, 15:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nobel za EU preuranjen
Samim svojim opstankom u teškim vremenima, Evropska unija je predupredila potencijalne sukobe
Nobelova nagrada za mir koja je početkom ove nedelje uručena EU izazvala je dosta podsmeha, ali i otvorenih protesta u svetskoj javnosti. Argumenti protivnika ovakvoj odluci nisu bez ikakvog osnova – bez obzira s koje strane dolazili. Čak i oni koji podržavaju izbor Nobelovog komiteta više su taj čin doživeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao podršku nego kao nagradu koja se dodeljuje za određene zasluge.
No, uprkos svemu tome, pripadam, reklo bi se, manjini koja nagradu smatra opravdanom. Razlog takvom opredeljenju nije, međutim, obrazloženje u kome se kaže da je EU nakon Drugog svetskog rata pretvorila Evropu od kontinenta rata u kontinent mira. Zapravo, takav argument u izvesnoj meri vređa, jer prenebregava krvave sukobe u bivšoj Jugoslaviji za koje bar deo odgovornosti snosi EU i pojedine njene članice. Moji razlozi su intuitivne prirode. Postavlja se, naime, pitanje šta bi bilo da se EU nije održala pred izazovom krize koja je, mada to nije tako očigledno, dublja i ozbiljnija od one iz 1929. godine.
Šta bi se, dakle, dogodilo da je, na primer, Velika Britanija pred prvim naletom krize poručila „Amerika zdaj”, ili da je u Nemačkoj pobedila ideja „nemačka marka u nemačkom džepu”, ili da je Francuska nepokolebljivo poručila: „Oj Evropo iz 27 del(ov)a ponovo ćeš biti cela”, ili da su evropske snage za brze intervencije zapretile silom radi očuvanja teritorijalnog integriteta unije?
Naravno, aluzija na terminalnu fazu SFRJ je u značajnoj meri nategnuta, ne samo zbog očiglednih istorijskih i strukturnih razlika između ta dva entiteta, već i zbog toga što EU nikada nije dostigla onaj nivo integrisanosti, rodbinske, ni kulturne prožetosti koji je postojao u Jugoslaviji, te njen raspad nesumnjivo ne bi morao biti tako brutalan. Ne treba, naime,izgubiti iz vida da se Jugoslavija verovatno ne bi ni mogla raspasti bez osmišljenog krvavog sukoba koji je strasti i omraze običnih ljudi doveo do usijanja.
Poenta ovog primera nije, dakle, izjednačavanje SFRJ i EU, već se samo želi pokazati da je Nobelova nagrada zaslužena jer je unija, samim svojim opstankom u teškim vremenima predupredila potencijalne sukobe. Da je kojim slučajem Jugoslavija uspela da opstane i da je dobila nagradu za mir, na primer, 1992. ili 1995. godine, verovatno bi mnogi na isti način zamerali Nobelovom komitetu što nagradu dodeljuje ,,putujućem cirkusu” sastavljenom od predsednika republika ili rasklimatanom predsedništvu poludemokratske SFRJ. No, s naknadnom pameću, svi znamo da bi ta nagrada bila više nego zaslužena.
Ovaj misaoni eksperiment mogao bi biti dovoljan dokaz da nagrada, ipak, nije otišla u pogrešne ruke, ali se javlja, po mom mišljenju, ozbiljnija dilema – da li je došla preuranjeno?
Nema sumnje je da će EU iz ove krize izaći snažnija, pre svega, u pogledu efikasnosti donošenja odluka. No, postavlja se pitanje da li će biti dovoljno snažna da se suoči s novom krizom koja se iza brda valja? Odgovor zavisi od spremnosti EU da ispravno proceni karakter i dubinu nadolazeće krize. Utisak je, nažalost, da u Evropi, kao uostalom, ni u ostatku sveta pogođenog krizom, nema dovoljno volje ni hrabrosti da se prihvati činjenica da je reč o sistemskoj, a ne samo o ekonomskoj krizi. To, drugim rečima, znači da je sistem konstruisan tako da sam proizvodi krizu. Naravno, dok je kriza pogađala samo periferne zemlje to nije bilo tako očigledno – a i koga je u razvijenom svetu, osim malog broja filantropa i zainteresovanih naučnika,bilo briga? Sada, međutim, kada se kriza uselila u EU tako što je ozbiljno uzdrmala evropsku poluperiferiju – Grčku, Španiju, Portugaliju i većinu ističnoevropskih zemalja – stvari su postale ozbiljnije. Ozbiljnost situacije proizilazi ne toliko iz problema sa kojima se suočavaju te zemlje, već više zbog toga što će sledeće na redu biti zemlje centra poput Francuske, VelikeBritanije i Nemačke.
Recesija koja se najavljuje usled toga što isceđeno stanovništvo i ekonomije poluperiferije više ne mogu da apsorbuju robu iz razvijenih delova EU ne ostavlja mnogo prostora za stvaranje viška. Jedini način da se stvori novi višak je zahvatanje od onih od kojih se još uvek ima šta uzeti, odnosno kojima se ima šta uskratiti, a to su srednji slojevi razvijenih zemalja. Na koji način će ta populacija reagovati na ograničavanje lične potrošnje, odnosno kakvi će biti njihovi zahtevi u pogledu budućnosti EU, može se samo pretpostaviti na osnovu dosadašnjeg iskustva. To, u svakom slučaju, neće biti zahtevi za širenjem i jačanjem unije. Umesto toga realnije je očekivati kopanje nacionalnih odbrambenih rovova. Ne treba sumnjati da će takvu situaciju znati da iskoriste desničarski pokreti, kao što je to bio slučaj i pre raspada SFRJ.
Velike krize u istoriji do sada su ishodile u velikim ratovima nakon kojih suusledileobnova i izgradnja, odnosno veliki i unosni poslovi. Oni kojima takav scenario odgovara verovatno se ni sada neće libiti da skrenu vodu na tu vodenicu.
Ukoliko se suoči sa takvim rizicima to će biti prilika za EU da pokaže koliko je snažna i može li se odupreti tim pritiscima. Tada će, naime, biti jasno da li je Nobelova nagrada koja je ove godine pripala EU došla preuranjeno.
Vladimir Vuletić
vanredni profesor na Filozofskom fakultetu BU
Vladimir Vuletić
objavljeno: 13.12.2012.
