Izvor: Politika, 16.Jun.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema šanse da odustanemo od evra
Članstvo u EU bez odgovarajuće pripreme je rizično i opasno, što se može videti u Grčkoj
Uprkos problemima koji trenutno potresaju evrozonu i debatama o ceni odbrane evropske zajedničke valute, drugi čovek u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke državni ministar Verner Hojer tvrdi da će Nemci braniti opstanak evra i da se u ovakvoj situaciji iznova moramo podsećati kakvu vrednost imamo u našim rukama. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U razgovoru za „Politiku”, zamenik šefa nemačke diplomatije kaže da je projekat evra uspešan jer su stope inflacije manje, čak je u Nemačkoj stopa inflacije manja nego u vreme nemačke marke.
„Sada imamo šansu da promenimo fiskalnu politiku u EU i smanjimo pritisak na evro, ali i da povećamo produktivnost i efektivnost u evrozoni. To je i jedan od razloga zašto je za Grčku teže nego Irskoj da izađe od problema. Irska već ima perspektivu da povrati produktivnost i efektivnost u industrijskoj proizvodnji. Naš osnovni interes je da sačuvamo evro i bila bi ogromna greška ako bismo ga napustili. Nema šanse. Evro je naš ključ, naša jača pozicija na globalnom tržištu u vreme globalizacije i verujemo da bez evropskih integracija, uključujući i zajedničku valutu, Evropa ne bi mogla da brani svoju poziciju kao ekonomskog i tehnološkog lidera u procesu globalizacije”.
Mislite li da će Grčka uspeti da izbegne situaciju da ne može da plaća svoje dugove?
To je ekstremno teška situacija. Moramo da se suočimo sa realnošću da je Grčka u potpunosti prezadužena i poštujem napore koje čini njihova vlada. Nema smisla igrati igru koja je od prethodnih vlada odgovorna za ovu situaciju. Činjenica je da ljudi u Grčkoj sada moraju da preuzmu teret. Zabrinutost ljudi je poprilična i, po mom mišljenju, trebalo bi da bude više razumevanja prema tome kod zemalja na severu. Prava umetnost će biti izbalansirati neophodne mere štednje kako bi se u Grčkoj uspostavili stabilnost i rast.
Nemačka i Francuska su 2003. godine imale budžetski deficit veći od 3 odsto BDP-a koliko propisuje Pakt o stabilnosti i rastu pri čemu su, uprkos presudi Evropskog suda, Pariz i Berlin izlobirali u Evropskom savetu da ne budu kažnjeni. Kako onda da objasnite grčkom javnom mnjenju da nisu kažnjeni već da su mere štednje neophodne?
Kada sam bio u administraciji, koja je pregovarala o Paktu o stabilnosti i rastu i Amsterdamskom ugovoru, ni u najluđim snovima nismo mogli da zamislimo da će Francuska i Nemačka biti prve zemlje koje će prekršiti ta pravila. Jer, ta su pravila napravljena za zemlje sa slabijom fiskalnom disciplinom. Jednostavno nisam mogao da verujem da je 2003. Gerhard Šreder sa Žakom Širakom odlučio da prekrši pravila, prekoračujući fiskalne granice. Koristeći instrumente nadglasavanja u Evropskom savetu, oni su sprečili prepreke koje je nametnula Komisija i to je uništilo kredibilitet Francuske i Nemačke koji se postepeno vraća. To je bila ozbiljna greška tadašnje nemačke vlade i administracije Žaka Širaka.
Sada nam je neophodno osnaživanje Pakta o stabilnosti i rastu, tako što će se Komisiji dati neophodni instrumenti, koje treba oduzeti od Saveta. Jer, očigledno je da u Evropskom savetu dve ili tri velike zemlje, ekonomski snažne kao što su Nemačka ili Francuska, mogu da nadglasaju odluke Komisije, za razliku od ekonomski slabijih zemalja kao šti su Grčka ili Irska.
Kako komentarišete činjenicu da se Evropa suočava sa rastućim nacionalizmom i željama za ponovnim uspostavljanjem graničnih kontrola i nacionalnih valuta?
To je sada moja najveća briga. Prvi put, posle decenija procesa evropskih integracija, imam osećaj da Evropa ne napreduje. I to ima veze sa tri fundamentalna elementa evropskih integracija. Jedan je mir u Evropi i smatram da je to najveće postignuće celog projekta EU. Ključ uspostavljanja mira bilo je prevazilaženje lošeg nasleđa nacionalizama širom Evrope. Zasad smo u EU razvili kulturu patriotskog ponosa u okviru evropskog konteksta. Patriotizam nije problem, ali nacionalizam jeste jer nacionalizam ima tendenciju da se opire ponosu ostalih, uspesima ostalih, kao i da uvodi u igru superiornosti i inferiornosti. Primećujem rast nacionalističkih pokreta praktično svuda i mislim da moramo da se pobrinemo da u narednih nekoliko godina ne dođemo u situaciju u kojoj je Evropa bila 1914. godine u Sarajevu. To bio bila najveća katastrofa.
Drugo, naš ekonomski napredak uzimamo zdravo za gotovo a to nije moguće sa aktuelnim dešavanjima u svetu jer produktivnost i tehnološke prednosti ne traju zauvek i moraju da se stalno obnavljaju. U tom kontekstu veliko postignuće kao što je jedinstveno tržište i valuta moraju biti sačuvani i prošireni.
Treće, Evropa je projekat slobode i, iz ugla građana, sloboda kretanja je suštinski element. Šengenski sporazum je najvidljiviji napredak u ovoj oblasti i igranje sa njim je, prema mom mišljenju, veliki rizik za dalje integracije.
U tom kontekstu kako vidite proširenje EU na zapadni Balkan?
EU je i pre Solunske deklaracije prepoznala stratešku odgovornost za ovaj region. Evropska perspektiva svih balkanskih zemalja nije pod znakom pitanja, ali to ne znači da se zemljama uspeh u integracijama uzima kao gotova stvar jer je to bolan proces reformi u kojem se prilagođavate da budete članica EU. Članstvo u EU bez odgovarajuće pripreme je rizično i opasno. Što se može videti u Grčkoj. Ulazak Grčke u EU je bila sjajna stvar, ali prerana.
Što se tiče evropskih integracija Turske, šta je više zastrašujuće za Nemačku i Francusku – pitanje religije ili veličina zemlje i izuzetno mlado stanovništvo u Turskoj? Da li Berlin i Pariz žele tako velikog igrača u evropskoj porodici?
Najveća briga koja se tiče Turske je da se Turska okrene u drugom pravcu, a ne ka Evropi. Mislim da su i Turska i EU saglasni da imaju zajedničku sudbinu. Drugo pitanje je, imajući u vidu veličinu i geostrateški značaj zemlje, da li će Turska biti na kraju spremna da u potpunosti prihvati evropsko pravo i dozvoli Briselu da bude prisutan i u pitanjima koja se tiču njenih unutrašnjih pitanja. Ne znam. Na kraju procesa evropskih integracija Turska će odlučiti da li je zaista spremna da napravi taj prenos suvereniteta koji je neophodan za priključenje EU. Do tada Turska mora biti reformisana u zemlju sa pravnim i društvenim strukturama, koja su bliska onima u EU.
Ukoliko odgurnute Tursku od sebe, čini mi se, odgurnućete i ceo region?
Definitivno ne želimo da napravimo tu grešku. Poštujemo ulogu koju Turska ima i koju će imati u regionu. Fascinantno je videti kako Turska preuzima stratešku ulogu u širem regionu.
-------------------------------------------------------------
Manjak diplomatije u Libiji
Kako komentarišete kritike Vašingtona po pitanju učešća evropskih saveznika u misijama NATO? Zašto je Berlin odbio da učestvuje u bombardovanju Libije?
Možda smo prerano unovčili „mirovne dividende” nastale posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, i možda prerano smanjili našu mentalnu i fiskalnu spremnost da ulažemo u našu vojnu snagu.
Što se tiče Libije, malo sam iznenađen jer je dva dana pre sednice Saveta bezbednosti sekretar Robert Gejts bio jedan od najglasnijih u iznošenju sumnji po tom pitanju.
Balansiranje pri donošenju odluke o učestvovanju u ovakvoj akciji je veoma komplikovano. Tek u budućnosti ćemo videti da li su sumnje koje smo mi imali opravdane ili ne. Sada, ako pogledam razvoj događaja u Libiji, postoji nekoliko tačaka koje pokazuju da nismo možda u potpunosti pogrešili kada smo bili oprezni. Videćemo. Nismo neutralni po ovom pitanju, već smo zainteresovani za uspeh naših saveznika tamo.
S druge strane, u rešavanju ovog konflikta nedostaje više politike i diplomatije. I očigledno je da niko neće moći da reši ovaj problem samo vojnim sredstvima, već moramo da više uložimo u političku i diplomatsku aktivnost. Posle situacije kada Rusija i Kina nisu stavile veto na rezoluciju, one se sada osećaju poraženim zbog toga što saveznici široko tumače rezoluciju. Zbog toga u narednom slučaju, a već imamo Siriju, ne možemo da očekujemo od Rusije i Kine saradnju koju smo imali oko Libije. Dugoročno posmatrano, mislim da ne bismo trebali da se isključivo oslanjamo na vojna sredstva već više na političku aktivnost.
Nenad Radičević
objavljeno: 17.06.2011.
