Izvor: B92, 26.Maj.2015, 14:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne treba da pokušavamo da budemo "veliki igrač"
Knjiga "Evropska unija - najuspešnija integracionistička politika Evrope", autora profesora doktora Brane Miljuša promovisana je proteklih dana u Beogradu. To je četvrta po redu knjiga ovog autora, koji se i ranije u svojim delima bavio pravnom regulativom EU, potrebom usklađivanja zakonodavstva Srbije sa zakonodavstvom EU, ali i odnosima u regionu.
U uslovima krize u EU, kada se sve glasnije čuju zahtevi za redefinisanjem odnosa zemalja članica, objavili ste knjigu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << "EU najuspešnija integracionistička politika Evrope". Da li je zaista sve tako kaze naslov?
Evropska unija zaista jeste najuspešnija integracionistička politika Evrope. Svi prethodni integracionistički pokušaji u suštini su bili hegemonistički i nisu bili uspešni. Ideja o dobrovoljnoj integraciji započeta još pedesetih godina prošlog veka je i pored brojnih izazova uspela da opstane. Fascinantno je to iskustvo EU da su države u skladu sa pravnim kodeksom civilizovanih naroda u stanju da se odreknu određenih delova nacionalnog suvereniteta i povere vršenje određenih zadataka zajedničkim organima radi opšteg dobra. Pri tome treba imati u vidu da, u novim uslovima, i integrisana unija raspolaže pravom na novi interes, pa kada na primer menja kurs od brzih proširenja do susedske politike kao prioriteta, onda koliko god da nas to pogađa, moramo imati strpljenja i poštovati stav većine, a okretati se unutrašnjem integrativnom procesu i reformama radi vlastitog interesa potpuno posvećeni putu koji su pre nas izabrali prosvećeni narodi Evrope.
U skladu sa tim i zahtevi za redefinisanje odnosa koje snažno zagovaraju apsolutni pobednici na izborima u Velikoj Britaniji su legitimni i izražavaju ogromnu političku snagu EU koja više nije politički patuljak nego i ekonomski i politički gorostas savremenog doba, moćna asocijacija i najveća regionalna međunarodna organizacija.
Poseban deo knjige posvećen je odnosu Srbije i EU, kako definišete taj odnos?
Smatram da je za svakog ko želi da se bavi naučnim radom jedan od zadataka i da sagledava potencijale i perspektive svoje zemlje u globalnom okruženju. U skladu sa tim najveći deo knjige posvećen je strateškom opredeljenju Srbije, a to je punopravno članstvo u EU. Ovo opredeljenje jeste potvrđeno i na prethodnim izborima gde je integracionistička politika dobila punu potvrdu, jer u aktuelnom skupštinskom sazivu ne postoji niti jedna politička opcija koja se protivi evropskom putu Srbije.
Ali to nikako ne znači da Srbija zanemaruje svoje druge državne prioritete i interese. Srbija ima i bezbedonosni nacionalni interes mada nacionalni interesi ne moraju uvek biti ostvarivi. Videli smo to ovih dana u Makedoniji. S obzirom na to da je moć svake države ograničena, ciljevi koje država može ostvariti će retko kada potpuno zadovoljiti određeni nacionalni interes. Ako Srbija u nekom integrativnom momentu, zaista bude stavljena da bira između Kosova i EU, lakše će se doći do rešenja ukoliko se onda Kosovo stavi pod kategoriju fizičke bezbednosti a EU pod kategoriju ekonomskog prosperiteta. Isto tako ne treba gubiti iz vida da bi nacionalni interesi trebalo da budu trajni jer su aspirativnog karaktera. Za Lorda Palmerstona su svakako to i bili jer je izjavio ono što svaki student međunarodnih odnosa u svetu danas zna: ",Mi nemamo večne saveznike i nemamo trajne neprijatelje. Naši interesi su večni i trajni a naša dužnost je da te interese sledimo"
Ciljevi se međutim mogu menjati u zavisnosti od procene domaćeg ili međunarodnog okruženja. Zato što nacionalni interesi jesu trajni, uspeh spoljnopolitičke strategije se može meriti interesima koji su postvareni. Ova hipoteza se može protegnuti i na pitanje američkih interesa i ciljeva na Srbiju. Pošto Kosovo nije Američki nacionalni interes već samo cilj kojim se jednim delom postiže određeni nacionalni interes, onda bi se dalo predpostaviti da bi SAD mogle odustati od tog cilja ukoliko bi došlo do velikih promena u Srbiji ili Americi ili međunarodnom okruženju koji bi učinili taj cilj ili bezvrednim ili suviše skupim ili manje atraktivnim u poređenju sa "sjajnim stvarima koje Srbija čini u regionu" kako je to nedavno govorio jedan visoki evropski zvaničnik.
U prethodnim knjigama često ste se bavili odnosima u regionu. Šta je danas ključ stabilnosti prosperiteta Zapadnog Balkana?
Dobrosusedski odnosi. I Beograd može izbeći mnoga iskušenja, konvertovati se u trgovinski centar Balkana ali samo ako uspostavi bolju komunikaciju sa EU, uključi se u međunarodnu trgovinu Evrope, Afrike i Azije i pronađe rešenje za uključivanje Mediterana i tako uspostavi funkcionalnu vezu sa susedima, jednako sa Sarajevom kao i sa Banjalukom, Zagrebom, Skopljem kao i Podgoricom.
Da bi se uspostavila održiva šansa za ovaj regionalni cilj, bilo je neophodno u Srbiji učiniti vidljiv iskorak u pravljenju pravne države i vladavine prava, neophodno je bilo preći put iz devedesetih prošloga veka. Uspeh ovog unutrašnjeg reformskog procesa u velikoj meri zavisi od demokratskog izbora naroda dok EU ima "obavezu" da kao najvažniji spoljni faktor obezbedi podrsku u ovom reformskom procesu u Srbiji i da kao i svim državama Zapadnog Balkana pomaže na ovom putu. Ohrabrujuća je britansko-nemačka inicijativa za BiH ali i podrška Nemačke, Austrije, Italije, Švedske, Francuske, Velike Britanije, SAD i sve većeg broja zemalja prijatelja Srbije na njenom putu u EU i otvaranja poglavlja.
Ali ima mnogo još da se radi na uspostavljanju poverenja na Zapadnom Balkanu. U svetlu toga neophodno je posmatrati i dati punu podrsku srpsko-albanskom dijalogu i poseti premijera Vučića Tirani. Relaksiranje tih odnosa i kreiranje novog nadgrađenog Briselskog sporazuma bez obzira na brojne bolne izazove sa kojima cemo se kao drzava i drustvo suocavati jedina su garancija ubrazanja integracionih procesa na celom zapadnom Balkanu a oni su jednako potrebni I Evropskoj Uniji i svima u nasem regionu.
Pre nekoliko dana Džordž Soros je ponovo nagovestio novi globalni rat. Kako definišete novu geopolitičku realnost i kakva mesta u tim odnosima zauzima
Srbija?
Ja za razliku od njega vidim najzad malo svetla na kraju tunela. Posle više od godinu dana zapaljive retorike, verbalnih sukoba i otvorenih pretnji u poslednjim nedeljama u više diplomatskih susreta na najvišem nivou SAD i RF, pokazani su pomirljivi tonovi koji nam daju za pravo da se verujemo da je vreme Drugog svetskog Hladnog rata prošlo. A nakon što je Obama poslao državnog sekretara Kerija u Moskvu gđe je sa Putinom razgovarao u pomirljivom i konstruktivnom tonu i potom rekao da mu se cini da je Putin bio iskren, čuli smo i poruku da "sankcije EU i SAD mogu da počnu da se povlače" ako Kremlj bude do kraja poštovao dogovor iz Minska o prekidu vatre u Ukrajini.
A što se tiče nas samih mi kao narod moramo da se pomirimo sa činjenicom da nismo i ne treba da pokušavamo da budemo "veliki igrač" u međunarodnoj političkoj areni. Srbija je ovoga puta dobro odabrala kosmopolitski put koji prema spoljnom svetu počiva na načelu postojanja i jedne i druge mogućnosti – I EU, kao našeg opredelenje i strateškog političkog cilja i Rusija kao osvedočeni partner i kulturološka pravoslavna tradicija. Kako vreme bude prolazilo a rezultati reformskih poteza vlade na unutrasnjem i regionalnom planu budu vidljiviji ovaj kosmopolitski dualni karakter nase spoljne politike imace sve manje oponenata i na globalnom nivou
Izdavač knjige je Institut za međunarodnu politiku i privredu. Kakvi su položaj i uloga naučnih instituta u Srbiji?
Izdavač je moj matični Institut koji redovno publikuje i četiri naučna časopisa, a on se, kao uostalom i svi instituti u Srbiji, priprema za uvođenje tržišne logike koja podrazumeva pojačanu i ravnopravnu konkurenciju privatnih i državnih instituta. Svi koji budu radili u institutima od državnog i nacionalnog značaja imaće obavezu i odgovornost da zadrže i unaprede kvalitet rada bez obzira nove uslove koje nameće novo vreme.
