Izvor: Politika, 03.Apr.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne pomagajte, braćo, izgibosmo
Čim je otvorena balkanska sezona popisa, inventarisanje ljudi i dobara poslužilo je kao nov povod regionalnim čarkama koje će nesumnjivo oneraspoložiti birokrate u EU.
Popisuje se u Hrvatskoj, Crnoj Gori i na Kosovu. Redovno prebrojavanje u prvoj godini decenije u Srbiji i Makedoniji odloženo je za jesen, dok ga po svemu sudeći u Bosni i Hercegovini ove godine neće biti iako je to jedan od uslova za njen evropski put.
Kako to u ovim krajevima obično biva, i popisi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su, iz ovih ili onih razloga, politizovani. Nekako mi se nametnulo da više pažnje posvetim refleksijama koje statistika ostavlja na odnose Srbije i Crne Gore.
Popis podno brda, a kraj mora, uneo je podosta nemira među tamošnje srbiste i dukljance. Strasti nije stišala ni prvoaprilska šala podgoričkih „Vijesti” koje su objavle da je srpska pevačica Svetlana Ražnatović zatražila crnogorsko državljanstvo.
Nije slučajno pomenuto državljanstvo, jer je veliku prašinu podigao slučaj lidera crnogorske Narodne stranke Predraga Popovića, kome su oduzeti državljanstvo Crne Gore i sva lična dokumenta jer ima državljanstvo Srbije.
Politizujući popis, Popović je tvrdio da se radi o političkom progonu i pritisku na Srbe u Crnoj Gori uoči popisa. Njegovim primerom – zahteva za srpskim državljanstvom – poveo se i predsednik Demokratske srpske stranke Ranko Kadić koji takođe govori o „teroru” nad srpskim narodom.
Zašto je Popović uopšte tražio državljanstvo Srbije, koje je stekao 2007, kada je znao da prema crnogorskom zakonu dvojno državljanstvo ne mogu da imaju njeni građani koji su državljanstvo druge države stekli posle proglašenja nezavisnosti 3. juna 2006, osim u slučaju postojanja ugovora o dvojnom državljanstvu.
Zašto mu, s druge strane, podgoričke vlasti nisu oduzele državljanstvo ranije već baš u predečerje popisa? Čemu latinična zvanična propaganda koja ljudima sugeriše kako da se nacionalno izjasne i iritira Srbe?
„U nedostatku nacionalne države” uključeni su i crnogorski Bošnjaci. Citirajući uzvišenogAlaha koji u Kur’anu Časnom poručuje: „O vjernici, za sebe ste odgovorni...”, reis-ul-ulema Mustafa Cerić iz Sarajeva i muftija sandžački Muamer Zukorlić iz Novog Pazara pozivaju ih da „odlučno upišu”: nacionalnost – Bošnjak, vera – islam, jezik – bosanski.
Knjaz Nikola je to bolje radio. Da bi pridobio lojalnost albanskih plemena, dobrovoljno je promenio crnogorsku zastavu izbacujući krst pretvarajući je u Albancima prihvatljiviju trobojku.
Lojalnost Srba u Crnoj Gori je danas problematična kategorija. Mnogi bi zato da imaju i srpski pasoš, ali to jednostavno nije moguće. Ne bar legalno.
Legitimno je pravo Popovića da traži izmenu crnogorskog Zakona o državljanstvu. Pa, ako se promeni, ako se Beograd i Podgorica dogovore jer je pitanje dvojnog državljanstva jedan od uslova Evropske komisije da Crna Gora dobije datum predpristupnih pregovora za članstvo u EU, onda zatraži i državljanstvo Srbije.
Dok je zakon važeći, Popović je morao da zna šta sledi. Jedan pasoš mora da vrati.
Sve bi ovo bila tema rasprava unutar rama crnogorske unutrašnje politike, ali problem se razdražljivo preliva na ovu stranu granice naslanjajući se na konfliktne tačke u odnosima Beograda i Podgorice – od angažmana srpskih akademika, sporova koje vodi Srpska pravoslavna crkva do beogradskih udžbenika koji sve Crnogorce predstavljaju kao „deo srpstva koje je istorija razdvojila od matice”.
Umesto poštovanja zakona države u kojoj žive, razni Popovići u Crnoj Gori očekuju zaštitu matice u Beogradu, od ovdašnjih nacionalističkih sanjara koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da je Crna Gora suverena i nezavisna država.
Moram da priznam da mi je poprilično dojadilo da se razni Srbi van Srbije – zarad svojih privatnih političkih karijera – poigravaju srpstvom u državama u kojima žive. Pa kada dobiju packe onda poput Kalimera viču „Nepravda” i traže da ih Beograd zaštiti.
Tako proizvedu uspaljena reagovanja na sajtovima poput „Nove srpske političke misli” koja ratoborno izbacuju zahteve da se vlasti u Podgorici odmah kazne.
Ni Boris Tadić nije uspeo da odoli. Iako u Srbiji nema popisa, što bi značilo ni povoda za oglašavanje na ovu temu, predsednik je, nepozvan, sve građane zemalja regiona u kojima se održava popis pozvao da se u skladu sa savremenim evropskim standardima i vrednostima slobodno izjasne o svojoj nacionalnoj, jezičkoj i verskoj pripadnosti.
I patrijarh Irinej se obratio svim vernicima pripadnicima srpskog naroda pozivajući ih da se na popisu „izjasne slobodno kao Srbi pravoslavne vere”?
Razumem potrebu, čak i moralnu ili svaku drugu obavezu Beograda da se, u skladu sa međunarodnim pravom, brine o Srbima preko granica. Ne razumem zašto se Beograd, što bi mangupi rekli „prima ko Somalijac na brašno”. Zašto sebi dopušta da ga svako uvuče u prekogranične rasprave koje kvare međudržavne odnose.
Beograd ne sme da upadne u zamke koje mu se, svesno ili nehotično, podmeću po Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji. Ne sme da dopusti da se manipuliše Srbijom i srpstvom.
Srbija ne sme da se meša – ukoliko zaista želi bolje odnose sa Crnom Gorom. Raspirivanje sukoba i povećanje preogranične tenzije suviše je skupa cena u vremenima kada EU od nas očekuje razrešenje regionalnih problema.
A moguće da grešim. I to ozbiljno. Šta ako Popovićeva provokacija sa državljanstvom nije egzibicija njegovog privatnog političkog diskursa već deo propagande Srbije da se što više građana izjasne kao Srbi.
„Kako bi se njihov broj potom koristiokao poluga u ostvarivanju različitih ambicija zvaničnog Beograda”, komentariše Radio slobodna Evropa. Kako bi brojčanom nadmoći potvrdili da smo „lideri u regionu”, dodao bih.
Šta ako Beogradu baš trebaju Popovići po Crnoj Gori da bi tokom kampanje prebrojavanja dobio priliku da ispolji svoje nezadovoljstvo političkim položajem Srba.
Možda zato „Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične država i Srba u regionu”, koju je Vlada u Beogradu prihvatila ovog februara, konstatuje da je neophodno dati državljanstvo svim pripadnicima srpskog naroda koji to žele.
Zašto Srbija nudi državljanstvo građanima Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi, iako ti ljudi nemaju prebivalište u Srbiji, niti često imaju ikakve veze sa Srbijom?
Srpska vlast kao da hoće da povodom popisa u susedstvu oživi zamrle ideje istorije. Srpska crkva koristi ih za novo direktno uplitanje u politička pitanja, uključujući i ona preko granicaSrbije.
Zašto se u Srbiji državne i svetovne vođe udruženim snagama toliko brinuoko izjašnjavanja sunarodnika u susednim državama? Zar to nije politika koja pre vodi zaoštravanju nego pomirenju? Šta će na ovo reći Brisel?
„Ne pomagajte, braćo, izgibosmo!”, ogorčeno je srpskom premijeru poručio srpski predstavnik u Vladi Hrvatske i njen potpredsednik Slobodan Uzelac dodajući da se hrvatski Srbi najbolje staraju o svom položaju.
Boško Jakšić
objavljeno: 03.04.2011
